Зора

Стр. 280

3 0 Р А

Бр, УП1.—IX.

искрено, чисто, с покајањем и с обећањем, али противник беше неумољив. Наједаред осети бол на једном месту, то је велики а сјајно зелени мач, па онда још јачи, на све стране. Морао је да урла и устима да запени. Болови су расли у недоглед; срце не куцаше; он се подаваше. Поче бити трескан и бацан и онесвести се на поду. Он се вије као црв по прашини и не може себи да помогне. Пред очима је још тај мач и пуши се од крви... ђипи и истрчи на ходник, усплахирен; осврташе се, гледаше и звераше. Нигде никог. Дан је; свет је жив; је л' он то сањао, ко је то био, ено соба је празна?! — Замане рукама од себе као да кога гура и хоће да одгурне; после протре и чело и очи. Јесте! Дан је; свет је жив ; а је л' он то сањао, ко је то био, ено соба је празна?!.

„То самја, — говорио је сам себи, јер ко би ми могао друго говорити тако на ухо да га не видим, ил' опипам, ил' осетим, ко би тако све знао и био обавештен кад ја ни пријатеља немам! Али какав сам ја то кад се нисам досад познавао, јесам ли се променуо ил' је то нешто ново сасвим I" Опет је била ноћ и он се тргао кад сви спаваху. Сети се како је лежао на десној страни и сан га уљуљкавао; пре је био уморан и санан, сад је будан и свеж. „Али то није моје тело, и није ни свезано с мојим телом; то је хладно кад сам ја врућ, то је свеже кад сам ја свео, то је чило кад сам ја уморан, — и тојетако безобзирно, и увек у праву; и ја га не могу да свладам, потучем и уништим." У уху осећаше одмерено и напето куцање помешано са шушњем из јастука. Кад кврцну орман он се прене и ослухне. Мрак наоколо; он пружи руку и превуче је преко покривача; свила зашушти; кад се умири завлада тишина. — Око главе је гомила сјајни власи скупљени одостраг у једну златну грудву из које фини кончићи лебде и губе се у зраку; испод че-

ла високог и белог у полусенци у две округле рупе сакрила се два плава ока, и та припадаху зацело пре боговима него људима; танки се врат губио горе испод оне златне грудве и сјактио кроз златну мрежицу, а доле се развијаше у груди цурине, које ни од дана ни од ноћи још не беху виђене; а даље лелујаху таласи меке и свилене робе и скриваху благо. Забацивши главу на руке гледала је она несташну игру ветра и опружила тело, које се одлупи из те лаке и свилене робе као из љускице. Изгледаше као рибље, пола рибље пола женино, са округлим крајем на коме беше пераје и љускица. Толико лепоте сјаја и свежине не беше још никад скупио дах творца у груду блата; и још никада не осећаху жудни људи наоколо толике силе што привлачаше, још никада не шумљаше вода Дунава наоколо тако јасно и весело и као жива заливаше, преливаше, прскаше гвоздену грађу лађе; и још се никада не видеше тако лепо поређане наоколо читаве шуме дрва, обрасла листом и изникла из блатнава и водена тла покривена травурином... Ено она жмири, спушта руке пуна блуда, пожуде и страсти; он се усплахирен подиже на пола у постељи и зури у слику и држи дисање; несвесно би јурнуо и клекнуо пред њу, одвукао се на колени, здерао одећу њену, мирисао тело, грлио, миловао, љубио... Угодност, жудња, страх и дрхтавица кидаше му нерве... „Какомијеугодно, и топло у телу, целом телу, шапутао је, то сам ја, то сам ја, хтео је да кликне... а што ме мучи онај што сам гладовао, што нисам учио, што сам варао,.. ја њега нисам звао, нити га тражим, што је дошао кад ми је туђ, немио, непотребан ?!..." Слика је побледела осим златне грудве где се још играху разноврсне боје; а место топлоте зима, а место угодности, жудње, страсти ништа... све је празно... „Пука је измишљотина то, варање и ништавило, и смеј се на то, смеј, јер треба да се смејеш, да презреш то, да устанеш,