Зора

Бр. VIII. -IX.

3 0 Р А

Стр. 281

да радиш, да се мучиш и будеш велики!" — Он је држао намргођене обрве а презрив осмех је лебдио на уснама... — „И гледај ко си ти, шга су твоја осећања!" У потпуној равнотежи душевној и телесној слушао је те речи и учинило му се да долазе из ледених уста; и види да је он то сам ал' да тиме не може да влада; са потајном срџбом признавао је то и сасвим се подао. Али уједно поче да тиња и бледо љубичасти пламичак из трулежа његове душе који даваше мало светлости и беше јако хладан; уображење и тешење али с њима и уверење — како је то јадно и ништавно. Изгледаше да се умирује све и спопадне га тиха радост због тога. „Ја имам осећања и мисли, моја је душа преполовљена, а другу полу сам тек сад нашао. Кад сам седео пре месец дана за богатом софром и био сит масних јела и тешких вина био сам задовољан, добро ми је било. Кад сам видео како се отац и мати муче да ме изведу на пут и кажу ми: само ти буди добар па смо ми срећни, онда сам био одважан, храбар и подузетан, надао сам се, то беше угодност и срећа. Кад сам грлио ЈТизу и положио испит с одличним успехом и побрао хвалу и победу, завист и дивљење опет беше то угодност. И ја сам тражио угодност свим начином живљења и животом; мени је угодност и сва та добра осећања потребна, иреко нужна; ја сам у њима живео, она су ме носила кроз живот, сретан живот! Али ми мисли дођоше те стране, туђе, страшне мисли, остадох човек са великим трбухом и танким рукама, остадох слаба кукавица што најрођенијем сиса крв, остадох блудник и варалица! Нисам хтео нит' могао да разумем то а био сам сам то. Почео сам да уништавам све моје добро и лепо, угодно и мило, и, презревши, пљунуо сам на то... И да л' су то сабласти што ме муче и убијају грозно, ил' лудило мога мозга?!... И шта да радим, како да даље живим, и да л'да живим?!... Да л' да живим и како да живим, и шта су та осећања и мисли, одакле су, зашто

су код мене такве, зашто ја трпим?!... 0 идијоте и лудо, слаби човече, како си неспособан, незналица и ништаван, глуп као Хамлет, као магарац!, — зачуо је један тихи глас што му одузимаше и последње капље од снаге и подузетности, и што га дављаше као уже око врата, да је лежао немоћан, јадан и пун отрована беса, без икакве мисли, бесан с ужасном жељомда му је да мучи кога ил' све, и сам себе, да отвори рану на себи, на срцу, и пушта кап по кап крви, не млаз, него кап по кап, и то да га ужасно боли и да му очајање буде горче, и да сто пута у ужасном болу умире и сви с њиме заједно, и да убија и свети се тако,.. и злурадост крвожедне звери тераше му белу пену на уста а прсти му се као оштре канџе савијаху. — „Да није то, да могу, ах да могу," — пиштао је полако ишчупавши пуну шаку власи и уживајз'ћи у болу. — После дуге паузе у свести гледаше мутним оком полутаму собе и предмете по њој којима контуре беху расплињене. У њега се увлачи страх од свега што је снио ову ноћ и хоће силом да затвори очи и спава, одмара се, заборави, ал' не може. Превлачи покривач преко главе и дави се у густом ваздуху и јари; слукти и боји се откуцаја срца што говораше: туп луп, туп луп... Он је отишао у ђачку кавану са сводовима поцрнелим од дима дуванског и пуну скривених страсти, брига, радости и жеља. Забринут постаје безбригом, шкртац каваљером, чуварни ципија лакомисленим распикућом, и рукује се са касирком, једним створењем изниклим у каванском ваздуху и већ тако проиалим, да не може да погледи у мушко лице а да јој око не искаже страст за спајањем тела... У прозорима покривена у пола завесама седе бледа младићска лица и читају ил' срчу каву, губећи се у диму; лица мирна, ниједан мишић не дрхти што одлази последњи новчић; њему никад из памети неизбрисана, увек тако мила; познаници и пријатељи; он види кроз кожу