Зора

Стр. 282

3 0 Р А

Бр, УШ. -IX.

и кост на њиним главама, њине мозгове и буре како витлају и тресу; то су јунаци са белим дугуљастим рукама и брижљиво очишћеним ноктима, бледих анемичних образа, ал' упорне издржљивости и у бури мозга, и у бури страсти, и у бури неспавања, и умарања, и коцкања, и љубљења,... преставници вишег живота, који је организму тако мио и потребан, да с његовим престанком гине организам цео и убија се... Ушао је нерасположен и кад је прошао редове изабраних душа нестало је тога; посади се под лустером са безбројним крушкама, баш насупрот касирици и уживаше у благом пићу смешаним са млеком, у цигаретама, у удобној наслоњачи. Загледа се у дим и оде му свест, за милијонити део секунде, и поврати се; зачуђен бленуо је у дим, који још беше дебео и топао. „Шта је то било, питао се, да неће мозак ваљда да ми дође!... Гле каква је само та касирка, она је дах покварених уста из усијане унутрашњости, она је потез гадне дрхтеће руке ношене огромном страшћу, она је тело што се састоји само из усана увек готових за умарајуће, дуге пољупце, тело које се састоји само из усана влажних и врућих"... Али му мозак каже: не будали! и он окрене главу од ње... „Онај задњи део каване губећи се у сводовима, симетрично испрекрштаним, и у тами личи ми на катакомбе, на страни су надгробни патписи а кости леже у живим телима и седе за столовима,... данас умру једни, сутра други, сами вампири,... онај задњи део каване, главни део, пун тишине и буке изгледа ми као пећина у којој висе на крвавим шиљцима електричне лампе, а доле у крви лежи нешто, нешто страшно и велико, што ждерес рца младића од осамнајесте до двадесет пете године,... оно им поједе срце ал' они остану живи и морају само да долазе сваки дан и ноћ да им дере и лиже рану..." „Будало једна, каже му мозак, оно су ти другови они се коцкају на новце а ти мислиш да су оно костури, пхи глупости..." „Они одостраг су као сенке а

не људи, сваки час се изгубе и нестану, онда се појаве међу сводовима..." „Већ два месеца како се са Мицком волеш," каже му мозак. А он се зачуди и понови те речи. И до сада, до сада, каже му он даље, а он на једанпут осети грозну досаду... Кад ти каже после пољупца, зашто си се окренуо и да те воли до лудила а ти се смејеш и кажеш ништа. Али и она, кад је држиш у загрљају, труди се да се што умиљатијом покаже; обоје скривате осећаје, варате се и трудите да ниједно од вас двоје то не примети, а с ужасом видите обоје то и приметите на сваком тренуту"... Он брзо узме новине и почне читатп, ал' мозак не иде даље, него га исмева и каже му: „Прави брак, брак освећен богом и људима, са верним неверством, са изјавама, са љубављу.. брак глупавих Обломова, што се волу три године, и установа државна, културна,морална...Ћифто!." Стид, гњев и пакост га стегоше под гушом, чупаше му срце и удараху по глави; изгледало је да у крвним цевима нема капи крви и да ће да се сруши доле; поглед се ухвати касирке, која га гледаше плахо и он збораше полако: „Јадно створење што седиш овде згрчена цео дан и гуташ овај отровни ваздух, јадно створење"... И још јаче се почеше плести различита осећања у њему, и јави их се безброј нових, и увек се понављаху све јаче и стид и гњев и пакост... Ћифто!.. уједаше га та реч, где га је најужасније болело... „Уништићу ту љубав и тај одношај, говорио је сам себп гледећи у новине тај младић који знађаше колико су му одлуке неспособне да буду у животу примењене, и гасио је смршено и напујдано клупче злих страсти у себи што а је пекло као живи огањ, — уништићу све... Али ако ти усијани дисаји буду колевком, где се одљуљала до сад наказа душевна и чедо вас двоје, ако ти бурни загрљаји излегу чудовиште несређно, пола ти а пола она девојка! сикале су даље речи... Шта ако..., шта буду, чији, моје дете, наказа, несрећно чудовиште, — појури му