Зора
37
Вр. VIII.—IX.
3 0 Р А
Сгр. 283
та смеса од питања и појмова кроз главу муњевитом брзином и он се запањи а око му се узвери на ситним, црним словима пред њим... Касирка га посматраше и мишљаше са уздрхталим срцем: како је лепа та горња, подигнута, напрћена усница у тог младића, и те плаве очи детиње, и свионе власи, и млечно лице! Детенце, дечко, бубица мали и стидљиви што гине у овом смрдљивом ћумезу,... и осећај мајке освежаваше ову исисану душу... „Зар ја могу шта сада да мислим и да се спасем, зар може онај шта да мисли и да се спасе над ким виси стена и хоће да се одломи а он не може да побегне?! Него да се мучим, да се патим, кињим и кидам,.. проклете мисли и мозак што ме терају у очајање! „Увек, те увек просто напада мозак на мене, на осећање, бије ме и злоставља, и унесрећава. Ја да будем отац, сиромах пуки без игде ичег, да Мицко јауче у мукама, и оно гадно, црвено и крештаво... зашто да сам ја уверен да то може да буде, —- кињио се сам немоћан и ојађен, утучен тим питањем и мишљу: зашто ?! Ваци новине и подбочи се на руке. У прозорима седе бледа младићска лица и читају новине ил' срчу каву губећи се у диму. Послужитељи се вешто провлаче између столова и стубова. Заграји од некуд весео смех и тупо се разлегне по овој густој атмосфери. Касирка намешта пред собом пирамиду од шарених боца са слатким пићима. Он то гледаше редом и ако душа није могла да употреби утиске, окреташе се тромо и без осећаја, и упиљи се у главу златног дугмета, које беше залепљено за рујну кадифу... „Виде л' они кроз кожу и кост у моју главу? — питао се, — да л' знају то, и што сам сам, п што ми нико ништа не каже, ил' ме научи, ил' ме потеши! Кад ме то тако боли и ја бих све учинио да ме бол прође!" — И од свега тога увати гајеза... Он устане са столице и прође кроз кавану гледећи глупо играче, гледаоце и игру.
Наједном се нађе поред своје столице опет и седне, јер није знао шта друго да уради. „Сутра је пред вече сахрана нашег пријатеља Јове", каже му један колега, „молим те да дођеш, да нас буде више." Колега оде даље да јави то осталима, а он заборави и на мисли од пре, и на мучење и гледаше право преко пута у очи касирки мислећи на Јову што сад лежи мртав. Она му махаше руком и он се механички подигне и дође до ње пруживши јој руку. „Збогом, госпођице" каже јој а она му шане: „Шетате л' се у девет под аркадама?!" гледећи му у очи са стрепњом... Тумарајући по улицама тргне га из сањарија звук малог звона са мртвачнице; чудно је звонило и провлачило се једва кроз буку сокачку; као да је опомињало тако се човек уозбиљи; и звук му беше тужан и слаб. Он пође мртвачници... Јова је лежао у средњој комори и још није био намештен. Здраво га је у тај мах интересирало да види какав ће бити. Дошао је до њега испевши се преко три степена покривена црном прљавом чохом. На грудима су му руке скрштене. Он неће да гледа у лице него га узме за руку и тражи прст, где је она мала рана. Она се сад једва познаје... „Руке су јако укочене, још траје укоченост, — мислио је растежући му руке. Он је обучен у црно одело. Видим прсте од ноге како су подигли покров. Преко тога црног је један бео... Лице му је бело, као кад је сва крв источена, и образи су му дебели као у животу. Ништа се није променио. Чело му хладно... На целом лицу су изђикале жуте, оштре длаке. Јака му је усекла врат. — Он опипа тај врат и осети смрад, па се окрене и каже слузи да поспе то. Раздели му бркове... — Он лежи непомичан, — мислио је даље, —• а над главом му црни балдахин са грдним сребрним крстом... Погледа оне утвари у којима је лежала глава, што су бар личиле на зелено лишће и на шарено цвеће; и почне онда мотрити слуге,