Зора

Стр. 284

3 0 Р А

Бр. VIII.—IX.

који унашаху свеће, цвеће и клупе. У један мах заборави где је. Наоколо стоје три реда грдних, дебелих свећа. Пламен лиже у вис и ковитла се и повија. Већ по.иало смрди дим... Кроз блесак види ону белу главу како непомично лежи у цвећу. Још никако да се разабере. Главни слуга се смеје учтиво и пита га: „је л' добро, докторе?" — Он се зачуди што се овај смеје и тргне се, повративши се из забуне и давши му бакшиш. Затим оде у мрак на улицу, где тињаху фењери и креташе се гомила људи за послом и трчаху кола. Одмакне далеко и изгуби се у улицама ал' мисли још трајаху ма да се осећања губила... „Жртва за науку у деветнајестом веку, — говорио је нервозно, — духовита паралела, а посекао се можда својом непажњом, нехладнокрвношћу, дрхтањем, мамурлуком, то је смешно, ал' не, не бих то казао јавно, шта би његови родитељи!" — Онда га обузме жалост за Јовом и цело му лице добије наједан мах тужан израз, и та му туга беше угодна, та тиха и неусиљена, и он јој се пода цео... Над њима су савијени грдни лукови аркада, а иде кроз светлост, што излази кроз велике прозоре кавана и радњи, и гура се по углачаном и шареном мрамору. Наједаред осети једну меку руку која обухвати његову и види очи где се сијају кроз копрену. Он се учтиво поклони тој женској и понуди јој руку... „Сиромах господин Јова, читала сам и чула, сутра је сахрана", говораше она причињавајући тугу, нашто се он морао да згади, и хтеде да јој каже једну грубу реч ил' да је одгурне. „Ох, шта ће му родитељи" говорила му је она дирнутим гласом, мислећи да је и он могао сад место Јове лежати мртав. „И та смрт гадна и страшна, шта јој беше Јован крив!" Он види страх у ње и дође му луда мисао да је плаши и каже јој: „Одкуд је смрт страшна?!" и црте му остадоше сасвим озбиљне. Она га је гледала не верујући шали и лажи, а очи су јој го-

вориле: та што тако говориш, што се правиш, хуљо мала, што ме плашиш?, — и сетила се уједно како је једном видела младића како је седео у кавани у прозору и убио се попрскавпш крвљу завесу, и гураше од себе бесно ту страшну слику, и сећања на младића што њему беше слићан. Он се смејао хладно и поновио у себи: од куд да је смрт страшна... ал' да, то она не разуме... Он дође себи некако виши и јачи од те женске што корачаше приљубљена уз њега и хтеде да је штеди, а себе да не снизи. Хтеде да буде нежан, ал 1 није могао, и да се шали, па постаде груб. Разговор није могао да потече. 0боје су били забављени својим мислима. Са мраком се спушташе и хладовина. Њена крв текла је брже, и она га гледаше оним женским погледом, где се меша бојазан и подавање; она га је тим погледом миловала и он осети то и одједном му гракне срце за њом, за миловањем, и он се дочепа тог осећаја као кад хоће да се силом неког другог отресе. „Да л' да се растанемо", каже она, „кад смо тако нерасположени ?!" и застрепи од помисли на самоћу. Он се чисто трже од исте помисли и стегне јој јаче руку: „Не, зашто, јесам ли ти досадан, немио?" „Ја сам мислила да сам ти ја немила и недрага!" — „Анђелче моје, хајдмо загрљени," шалио се радостан и пола носио ту цурицу... Сто пута топивши се у пољупцу оних врућих и влажних усана, сто пута кусавши слаткога раја, сто је пута загрливши и бивши близу најлепше несвести, пао је уморан једва на груди те бесмртне женске љубави у сан, и још су му зуби држали меку и мирисну кожу њену не хтевши је пустити. Сто пута стапан и спајан цео, купан у таласу страсти, и трескан о литице пао је на ватру осећајући блаженство, и држао је још обгрљену хтевши је удавити. Сто пута, прикупљајући последњу снагу и последњи сок, дрхтећи као јасикин лист, пио је пиће од богова дато човеку да вечно бу-