Зора

Стр. 268

3 0 Р А

Бр. VIII.—IX.

Ми, пре свега, не мислимо да се јединству нашега књижевнога језика служи када се овоме дају два имена. Језик је тај или сраски, или је хрттски; никако он не може бити српски или хрватски (а још мање хрватски или српски). Но да то оставимо на страну, пошто би нас оно одвело на друго, не књижевно поље, — ми не мислимо ни да се јединству књижевнога језика служи када се у њ много уносе провинцијализми. Колико је корисно поједине провинцијалне речи уносити у књижевни језик, те га, тњм начином, богатити, и у томе има мере. С провинцијалним је речима као и с оним, чисто локалним речима што се чују само у појединим градовима (аг§о1;, б1ап§); и провинцијализми су такве локалне речи, аг°;о1 покрајински. И као што је недопуштено уносити оне месне речи у књижевност, тако исто треба бити пажљиви при уношењу провинцијализама. Има речи које никада неће моћи постати речима књижевнима, него ће вазда остати само провинцијализми; речи на пр. као што је дајбуди не могу се никада асимиловати књижевноме језику, и зато им није места у њему. Тако је с провинцијализмима у свима језицима; тако мора бити и у нашему. И ми морамо једном почети мислити о јединству књижевнога језика нашег. А ако би ко налазио да се тиме баш помаже то јединство, ми бисмо му приметили да се јединство у опште не састоји само у придодавању нових елемената, него још и у стапању њихову са оним чему се они придодају. Тако је у свему ; па тако је и у језику. У осталом, ово питање о провинцијализмима није оно о чему смо овде хтели расправљати. Ми смо хтели говорити о Хрваштини у српском

језику, а то значи о увлачењу извесних страних речи у наш језик. Јер хрвашске речи, мислимо оне праве, згољне, хрватске речи, то су стране речи; то нису више речи онога језика што га је Даничић обележавао као хрватски или српски. То су нове речи новог језика, хрватског. Хрвати, о којима је Вук онако добро рекао да имају државу (какву то је њихова ствар) и да им треба још само народ, сасвим су право судили када су прионули да створе себи језик: није ли језик најбитнија одлика народа? Тако је постао од српског једног диалекта хрватски језик; онако исто као што је, постао и један земаљски (по аналогији, са нашки?), по Г. Јагићу, босански језик. Ако је Хрватима тај језик добар, и они се њим споразумевају, ми против тога немамо ништа. Ми смо им дали основу, облике, и законе; речи, ако им нису добре оне које смо им ми дали, могу, слободно, и сами правити; могу их, по нама, ако хоће, узимати и из Волапика. То је њихов, хрватски језик, и они га могу удешавати како хоће. Нас се тиче наш, српски језик; њега морамо чувати од свега што би могло штетно утицати на чистоту његову, па и од Хрваштине. Нећемо овде набрајати све оне речи што су се из хрватскога увукле у наш, српски језик. То је немогућно, а и непотребно. Важније је потражити откуда је дошло да се оне у њега увуку. Томе се, како нама изгледа, није тешко домислити. Многе су, управо све, покрајине српске у којима се негује књижевност, осим Краљевине, у додиру с Хрваштином; оне су, без мало, све под утицајем Хрваштине, једне, по томе што су под хрватском управом, а друге зато што се у њима иде на