Зора

35*

Бр. УП1.—IX.

3 О Р А

Стр. 269

руку Хрваштини. Званичии називи су хрватски; поједине речи што се у саобраћају употребљују, исто тако. Неизбежно је да се сви ти изрази одомаће, најпре у обичном говору, да после пређу и у књижевност. Када се на пр. управник зов.е равнатељ, или када се у званичним огласима објављује каква драокба, свет се напослетку, навикне на те речи, и оне временом стекну право грађанства и у књижевности и одомаће се у њој. Исто је тако и с толиким другим речима; и оне се поступно, неосетно, али и неминовно, увлаче у језик; и ми можемо читати у српским књигама и листовима на пр. светло, место светлост; можемо читати дакако тамо где Србин ту реч не би никада употребио („о томе, дакако, треба размислити"); можемо читати исказе о милодарилш, речи које обичан школовани Србин, који, поред својега матерњег српског, не влада још и хрвашским језиком (или бар немачким, по чијим су речима ове речи сковане) никако и не разуме. Да не помињемо. даљих примера, навешћемо још само како смо, у више прилика, у изводима из записника Матице Српске, читали о решењима да се зготове слике неких народних добротвора. Готови се што за јело, и тако би, по тим изводима, могло изгледати да је решено да се они добротвори (из захвалности, зар?) т е//Г§Ге поједу. Нека се не мисли да ми овим хоћемо .да правимо јевтине досетке: ствар је ова и сувише озбиљна да би око ње требало водити шалу. Оваквих, хрватских, управо никаквих речи може се читати у књигама и листовима што излазе ван Краљевине пуно; неки од њих могу се покадшто читати и у листовима што у Београду излазе, нарочито откако су у њима почели писати

извесни новинари из такозване Троједне Краљевине. Да такве речи не богате наш језик, мислимо да не треба нарочито доказивати. Оне му могу само удити, и зато им није места у српскоме писању. И не само да овим речима што су узете непосредно из хрватскога није места у српскоме писању, него ни онима које су, по угледању на Хрвате, сковане по немачким неким речима. И то је, у неколико, и посредно, утицај Хрваштине: ми видимо како Хрвати раде, и мислимо да и ми треба тако да радимо. Ми мислимо да у нашем језику мора бити свију оних речи што их има у немачкоме, и мислимо, још, да нам их ваља ковати по немачкоме, ропски, да у свему, по основи и како су из ње изведене, изгледају на оне немачке речи. Они који такве речи кују изгледа да не воде никаква рачуна о томе да сваки језик има својих речи и да оне које су добре у једном језику не морају зато бити добре, исто такве, и у другоме; и да зато, ако се оне већ морају ковати, треба их удесити онако како ће оне најбоље одговарати језику у који се уводе. Узмимо, примера ради, у нас, по готово,већ одомаћену фечуџбеник.Мтл отој речи, истина, не знамо да ли је она узета од Хрвата или је она у нас скована; толико је извесно да је она скована онако како Хрвати себи кују сличне речи. Исто је тако, за нас бар, извесно да је то неспретна, какофонична реч. Али то не чини ништа: нама треба таква реч, а ми је бољу не можемо сковати но овакву каква је. И доиста не можемо, — ако се вежемо за немачку реч. Али зашто бисмо се везивали за њу? Зашто бисмо ми своју реч морали удешавати према Гхћгћисћ, када Французи за оно што та реч треба да означи кажу {гаИе, а Енглези 1ех1~