Зора

Стр. 288

3 О Р А

Бр. VIII.—IX.

тако га дуго држаше. Онда зазвони сребрни глас и причаше му ово: „Сваки живући створ дође раније или доцније до свога краја, до смрти. Ако се то десггкад никакве особите болести не иду напред, кад су само органи истрошени, соковни извори усанули, мишићи увели, срце малаксало, то је природан крај. Ако се то деси кад специјес хомо не обичава умирати, кад многи сокови влаже снажне мишиће и освежавају органе, онда је то патолошки, ненормални крај..." — Тако мислимо ми људи, хтео је он да дода, јер је учио како је та подела неоснована. Али му она понова запуши руком уста и рекне: „Смрт је једна и иста увек, она је увек неизбежна, она је увек нормална, што се односи на лепоту увек индиферентна, она је потребна. Јер где су разлике, да л' у пре ил' после, да л' у оном што ви називате болест, а не знате шта је, да л' у оном што ви кажете са: треба?!" — Он слушаше те познате реченице и чекаше да види и њена усташца Али му она погоди жељу, и загрли га и другом меком и облом руком, па му каже нежним гласом: „Шта ће ти тело, луди младићу, кад оно припада само смрти ? Шта ће ти оно, кад ће њим да завлада мртвачка хладноћа. мртвачка укоченост, и по њему да се оспу мртвачке модрице?" На крају беше неразумно мрмљање и глас се изгуби, а он полако потражи рукама њен врат са ужасном жељом да га стегне, и да под прстом осети јабучицу како игра. Али је фантома нестало, а он види да му је то говорио мозак, он сам, и зацерека се сам себи вичући бесно: „То је само смрт, то троје само, па ма ко цркао, можемо ићи како хоћемо, заваравати траг, мучити се, измишљати,... узалуд, то је смрт без епитета, само то троје..." Непрестано лупаху те речи у њему, он оде из парка, дође кући, седне за сто, и још се те речи понављају и он бесни. — Види да је тиме уништено све и силом савлада бес. „Одкуд да је смрт страшна?", искрсну му нехотице питање и он се сети да му је то

питање познато. „Одкуд да је смрт лепа, тужна, гадна, неприродна?" запита се за тим као да хоће сам себе да увери о противном. „И опет се сви боје, сви хоће да живе, и живе а никада питање: зашто?, увек слепило, увек по нагону, увек под утецајем, увек отимање. И уверење о неизбежности смрти ! колико ироније..." Он осећаше горчину и вртоглавицу тих речи, али их се отрести није могао; оне се понављаху... „А где је воља божанска у човека гле уништава у себи живу природу кадгод хоће, где је то парче апсолу гности што краси душу?!... Умире л' душа и зар знамо да она умре, гдеје укоченост у ње, и хладноћа и модрице мртвачке?!..." Безброј питања, брзо скопчавање неправо асоцијираних идеја, које гадржаху потпуно у својој сили и он мора и споља да им даје израза; он мрмља и шапуће чудне и нескладне речи; застане и зајечи без узрока; затим лежи мирно; очи су му отворене; мозак се забавља с празним илузијама;... онда се продере, и од узбуђења му дође лице тамно румено, око му се сјаји у дивљем изразу;... „треба живети докле се може, надати се, тешити, кушати, живот је леп, потребан да се чини добро, да се живи зарад других... та то је глупост и гад, а не некакав разлог, јаодвраћам не треба живети, надати се, тешити, кушати, живот је гадан, не чинити другом добра, не жпвети зарад других,... шта вреди сад као истина?!... шта вреди ?! зашто живети, зашто, зашто, зашто, зар због памети, користи, племенитости, доброте, хришћанства, вере, зар зарад тих ужасних лажи, ил' зарад себичности ?!... слаба ствар што је сваки сгисак здроби, машина што се нада и теши, живогиња што верује и мисли,... али Бог, снага, неизмерност што има вољу..." Седне да нешто пише али га спопалне страх и он баци перо. Ишао је по соби гледајући на све стране и мотрећи пажљиво све предмете. Отварао је ормане, гледао под постељу, а уста му је стискивао грч. Неизмеран страх! Уверен је био да има не.сога