Зора

Бр. VIII.—IX.

3 0 Р А

Стр. 289

код њега и уз њега и није смео да се макне, ил' да погледа на страну, јер би тог видео. Довукао се до зида и прислонио леђа уза зид и стајао, а колена су му клецала. Ладноћа зида га је свог ледила. Није смео да гледа бојећи се огледала, а затворити очи није смео јер је знао да ту има још неког. Стојао му је за леђима. Он му је осећао близину... Одмакао се прозору, а он му је још стајао за леђима. Склопио је руком једно око а он дође на ту страну сасвим близу. Ужасан и неизмеран страх.. „Воже, бар да когод уђе сад у собу, онда би он побегао ил' би га нестало!" Прво је мислио, па онда је као луд шапутао те речи... Он је сасвим прикован за прозор, а тај стоји још за леђима. Узме књигу што је стајала до прозора. Хтела је да му испадне из руке. Једва је распознао натпис. А он гледа преко њега тако исто у књигу, и чита. Пустио би књигу ал' не може. Дрекне гласно и појури на врата. Тај тако исто за њим. Излети на ходник и скочио би кроз прозор да тога не нестаде... Стајао је блед као крпа са расчупаном и накострешеном косом и зверао поплашено... Врати се у собу. Сад је сам. Нема оног. Ал' он лежи на леђима и гледа непрестано у мрак... Сутра дан је прошао празан, и за њим још многи. Њему се све чинило да се према њему понашају као према болеснику. Тихо, полако говоре и чине му по вољи, више га мотре, и кад их он гледа онда они сакривају очи. Ноћу лежи ал' не спава, него броји сате, а ови пролазе тромо. Гдекоји га пут умор савлада и после четир наброји шест. Онда дође јутро и он седне у Фотељ и пуши и чита што. Ал' ништа га не интересира, нити памти што, нит' је свестан какове реФлексије. Изгледа му да га неко ухвати за уши и извуче из сна. Смрзнут блене у јаву. Кровови су покривени танким слојем леда, лепи симетрични кровови. Више ништ' и не види кроз прозор. Чује тишину. Осећа зиму. —

Отац му је овако писао: „Твоје писмо ме је тако поразило да још не могу себи да дођем. Срећа је за вас свију да сам остао жив, те нисам под ужасним притиском скончао. Крв ми је два дана по више пута ударала на нос и тиме спречила катастроФу. — На твоје жалосно писмо нећу ништа да одговарам. Говорио сам свакојако, па видим ништа не помаже. Предајем се судбини, која ће нас у брзо све наћи. Ко ће бити крив свему? — Све сам заложио да створим више него што могу дати. Сад бих могао још себе продати ако се то куповати може. — Ако још једаред дотле дође онда ћеш се ти тамо аја овде убити. Твој отац." — Нема на почетку: „драги сине мој!", ни на крају : „грли те и љуби!" „Сад сам доста сталожен, — мислио је, — да могу да наричем што ја и мој отац водимо таку преписку. Шта сам ја њему писао!... Новаца да ми пошље и шаље много. Зашто?! — Да могу да будем нешто и живим. Казао сам му искрено." Мозак је још додао: „твој се отац жртвовао за тебе, ти мораш за мене, јер ћу се ја за моју децу жртвовати. Да л' је збиља то све тако страшно као што се мени чини, и да л' би се други ко да је сад на мом месту убио као ја што ћу?! —Отац ме је тим писмом убио ; душу ми је убио; она је сад пуста и празна." Седео је мирно и ослушкивао агонију душе. У томе моменту, кад му је пред очима највеће благо, што гаје имао и што га је могао имати, потонуло у бездану воду, кад га је отац одгурнуо оц себе и бацпо га у дубоку пропаст, — није могао да јеца и плаче. „Отац је сад мртав," .помислио је наједанпут, и у тај мах ишао је а није знао куд иде, радио је а није знао шта ради, говорио је а није знао шта говори. И онда тек загрози себи са пигањем: „шта ће бити?" — Ал' не да је то питање трајало један тренут него читаве дане и ноћи.