Зора

Бр. VIII.— IX.

3 0 Р А

Стр. 293

жртвује, за оно друго... Дошла му је и слава у походе. Како сн само доцкан кренула! Та већ се смркава, куда ће сада, где је била пре?! У писму му нуде славу и новаца, ал' он подере све у ситне комадиће са великом савешћу. Сву нечистоћу је одстрањивао, са злурадим смехом. Напослетку дође мозак, онај исти што га је пре толико мучио. „Шта ћеш ти сада овде?" •— питао је он, а мозак одговори: „дошао сам да те спасем!" То натера њему опет онај исти злуради смех. „А,... тако, зато сидошао!" — каже му он и окрене се од њега. Али мозак напрегне сву снагу што је имао и упусти се у борбу. Но он се само смеје на разлоге мозгове... Али мозак беше варалица и обешењак па почне да извија, почне да га хвали и да нешто страшно глупо трабуња о изузецима, спасењу. Он онда запуши уши... „Та шта тај брбљајош,.." — рекне он тргнувши се, али мозак све скаче, па пао у ватру, па запенушио: „па ти си славан, па ти си леп, па то је лаж што ти мислиш," — а њему се онда згади и тури руку у фијочицу и извади ону стварчицу са сјајном цеви. Отров га је гушио унутри, скупљао му боре на челу, упијао му уста. Прислони цев на слепо око и осети онај хладни прстен, што је пре мислио да ће осетити. И осети да му рука подрхтава... Па онда му још за тренут остане пред очима његова мала соба... Уђе бака у собу и намести постељу и отвори прозор, сва задовољна што је тако све лепо удесила. А наједаред види она једну црну масу у буџаку и сагне се, а кад осети човечије тело врисне и излети напоље јаучући. Онда се скупише укућани из тог тавана и уђоше са свећом... Дакле нема више ништа. Он је постао јунаком, остварио је уверење. А ови то нису знали него почеше жалити за тим младићем и почеше стрепити од смрти што је стајала над његовом главом и чу-

вала га... На слепом оку је она рупа што се може турити прст, и коса умрљана усиреном крвљу... И мозак је убијен. Да ко тури прст кроз ту рупу осетио би нешто меко и хладно. То је мртав мозак... Онда запалише још свећа и положише га на леђа. Једна му се рука савила под леђа а портирка је извуче и намести... Затим стали и гледе. Не верују, као обично што ћифте никад ништа не верују. За чудо сви су били већ нешто приметили још пре. Најпосле један човек са грдном ћелом каже полугласно: „А како да се није чуло?!" То беше чудо, и они се сви задивише и почеше глупим умом радити да на то питање одговоре... А портиров мали син узме ту малу ствар, што је убила њега и покаже је оцу: „Гле, отац!" Овај се тргне поплашен и викне на њега: „Остави одмах то, несретниче један"... Како сија лепо сунце а како му се зраци муче да продру умртвачницу! Како су весели и расположени људи напољу, како су им лица насмејана а очи задовољне, и како да нису таки у мртвачници! У мртвачници плачу људи и жене, а бол им раздире груди, око је замућено; у мртвачници је полутама и хладноћа; у мртвачници гуши задах јефтиних свећа и смрт. А онај зрак сунчев као да се игра, шта ли, и смеје, тако се у њему ковитла дим и прах. И мирише цвеће, али је тежак тај мирис и несносан, нерадо га шмрчу ноздрве. Гомила цвећа лежи покривена тракама на којима светлуцају слова. А испод те гомиле лежи он, одлучан, хладан и збиљски. Кожа се жути у тог мртваца, а у сенци је бела. Глава лежи у цвећу и само се лице види. Где је она рупица што је ушло тане? —Покривена је цвећем... Ала тај мирис гуши и дави... Ко не би плакао? Ко би стојао замишљен? Ко се не пита: зашто, зашто, та ти си млад... То је „зашто" разлог мучне туге и суза... А његова газдарица, бака, већ нема више суза; она седи у углу скупљена, не миче се, не дише, изгледа да не живи... Отац његов стоји; 38*