Зора

Стр. 294

3 О Р А

Бр. VIII.—IX.

гледи и не верује. Па да! То није његов син, то је мртвац, лешина. Да га опипа руком осетио би хладноћу, да му хоће да растави руке осетио би укоченост, да му задигне тај црни капут и кошуљу он би нашао модрице. То није његов син, тоје смрт... Па где су му очи, где је реч, где је покрет?! „Та није то моје дете," — шаптао је болан отац и плакао немоћан и скрхан. И дуго му се рамена тресла, и дуго се чуло загушено јецање... „Нема њега, отишао је па неће да се врати. Како плачу и туже, па неће да се врати... Он се још и срди пре него што ће да га поклопе, посред чела још живи она танана бора, а очи су затворене." „А што плачете ви људи и жене ? Што сте луди? Може л' ваш плач мене да поврати, ваши уздаси мене да пробуде, ваше јецање да ме умилостиви ?!... Мали људи,

луде мале, што имате осећања! И да је истина да би ме могли оживити још би се сто пута убио." Устао он на пола у сандуку и подбочио се рукама, У лицу непромењен, са затвореним очима. Са косе му висе крунице цвећа, ситно лишће и једна гранчица... „Смрт је потребна! Видећете и ви то једаред, и ви ћете тако лежати*... Каже он то и легне опет у сандук, и прекрсти руке, и цвеће му опет обвије главу да се само лице видело... А ови људи и жене гледе га узвереним очима. Изађе тај догађај у слици једном младом другу његовом, и овај се сав стресе од тог уображења, а низ тело, голо тело, појури му бујица ладне, ледене воде... Како се онај зрак смеје, шта ли, као да се игра... Како је свеже на пољу и весели људи ! А ови у мртвачници плачу и грч им по стоти пут стеже срце.

0 Горско, — ЈГавле Проучавање Горскога Вијенца, и ако траје већ дужи низ година и захвата повећи број списа, није још довршено. Да оставимо на страну коментарисање тежих или неприступнијих места овога каткад нејаснога спева, главни посао проучавања, наиме расматрање спева у целини и литерарна анализа његова, није још крају приведен. Мало је расправа које су се тим послом бавиле и које у област праве литерарне критике спадају. Први на реду спис ове врсте јестеједан доста. опширан и местимице врло карактеристичан приказ ГорскогВијенца од једног иначе непознатог страног писца, именом Францескија, публикован у једном далматинском листу (Та Ва1таг1а) 1847, преведен у Подунавци исте године, писан дакле још за живота песникова, потпуно заборављен у осталом од стране доцније критике.

!*1 Вијенцу ЈГоповкћ На тридесет година иза овога, 1877, јавља се студија С. Вуловића о животу и раду песникову као први озбиљнији покушај литерарне оцене песникове, јако цењен у осталом, сматран као рад у коме је речено све што је главно и битно о предмету. У том и иначе кратком раду, о Гор ско м В иј ен цу је мало речено. Поред једне најкраће казане примедбе о недраматичности спева, ту је у главном развијена само једна идеја, наиме даје Горски Вијенац „лирска Илијада српска", т. ј. једна лирска песма у којој су сва мишљења и осећања српскога народа нашла песничког израза. Десет година доцније, 1887, Рус П. А. Лавров, знатно је проширио, својом обимном књигом о Његошу, област студија о овом Песнику и први почео ближе проучавање политичког рада Његошевог и публиковање дипломатске преписке његове