Зора

Стр. 296

3 0 Р А

Бр. УП1.-1Х.

Нису ипак све такве. Ако историја не познаје Драшка и Батрића, може познавати друге. Има н. пр. у Вијенцу неки кнез Раде који је брат владике Данила. Кад је он брат владаочев а историја увек зна за породице владалачке, можда ће знати и за њега. Ни све радње у Вијенцу нису ваљда непознате историји. Ми знамо по спеву н. пр. да се Вук Мандушић тукао с Турцима у Прогоновићима и да тај бој није био никаква чарка, и онда се можемо надати да ће историја која води рачуна о свима бојевима, и тај бој бити забележила. Треба само читати историју па ће се такве ствари наћи, ако не у готовој расправи, а оно у грађи: писмима, актима, натписима и т. д. Па после, ако их нема у историји, биће их можда на другом месту, у народним песмама на пример. У нас, како је историја штура, тако се народне песме место ње за извор узимају, и није ретко да песници по овима описују прошлост народну. Народна песма о многим догађајима зна више него историја, можда ће и о овом знати. Она је опевала сваки велики догађај, можда је опевала и догађај Вадњега Вечера. Народ је запамтио како је ишло истребљење Турака из Лике и Крбаве, он сигурно зна и за истребљење потурчењака из Црне Горе. И после, овде је реч о народу у Црној Гори а ми знамо да се у њему овакви догађаји добро памте; јунаци који их изведу, тако исто. Време владике Данила је време најтежих бојева, даое и највећих јунака: народу морају бити пуна уста тих јунака, и песме морају знати за њих. Ако историја не зна за Батрића, како да га песма незна кад „онакога сивога сокола Црногорка још рађала није?" Ако се историја не сећа Драшка, како да се песма не сећа „најбољега нашега војводе?" Песма ће сигурно знати и како је онај погинуо и како је овај путовао: о таквим јунацима она мора водити рачуна до ситница. Најпосле, није цело народно предање ни само у песми. Народ није морао само у стиховима очувати успомену о сво-

јој прошлости. У народу се прича о старим временима и онда кад се не поје уз гусле. Приче о јунацима и иначе постоје. Јунаци се сигурно и данас, памте. Тим пре што, како изгледа, у Црној Гори нема никога који није од правог јуначког колена. У овом предању је, дакле, Његош могао такође наћи грађу за Вијенац. Додајмо још и то да је, пре но што је Шегош узео и писати своје дело, догађај Бадњега Вечера био већ раније, и ако у малим размерима, представљен у Милутиновићевој Дики црногорској, и да се Његош и њом могао послужити за свој спев. Грађе је дакле јамачно било, и то на све стране: у историји, песми, предању, књижевности. А Његош је знао и историју, и песму, и предање, и књижевност. Историју је чак и писао. Љ. Ненадовић прича како је Шегош ону зиму коју је пред смрт провео у Италији, писао на француском језику једно, на жалост изгубљено, дело о Црној Гори које је обухватало повест и опис ове земље, и како је неки Ђузепе Каза, један адвокат тамошњи који му је у том помагао, био просто усхићен тим делом. Народне песме је, опет, издавао. Оно Огледало српско, ону збирку јуначких песама црногорских, издао је баш годину дана пре Вијенца; кад је, дакле стварао Вијенац, њему је још била пуна глава народних песама. Што се другог, разноврсног, усменог предања тиче, Шегош је боље од свију имао прилике да га из живих уста чује. Медаковић прича да је владика у биљарди, свако вече примао многе Црногорце и гонио их да му до поноћи певају јуначке песме или причају о добрим јунацима. А да је, најпосле, познавао и Дику црногорску, дело свога учитеља, штампано у штампарији коју је сам створио, једну од првих књига које су у овој постале и којих је уз то и врло мало било, то ваљда такође није нужно доказивати. Грађе је дакле било, Шегош је знао за њу, и оно што је изложено у Вијен-