Зора

Бр. VIII.—IX.

3 О Р А

Стр. 299

пева, ипак нису непозната традицији или историји. Тако нпр. кнез Раде, брат владике Данила. Имамо на разним местима доста помена који се несумњиво њега тичу. По једном публикованом писму владике Данила, знамо да је живео у његово доба неки Раде Стјепчев на Његушима; и владика се презивао Стјепчев, то је дакле брат владичин, кнез Раде. У Милутиновића Историји има овај податак: „владика Данило брату својему, кнезу Његушкоме, Раду Петровићу." У једном писму владике Василија стоји: „у вријеме блаженопочившег мога стрица, митрополита Данила, и његова брата а мога оца кнеза Рада." Као кнез Раде тако је познат и кнез Никола. По једном надгробном натпису знамо да је овај кнез одиста живео у време владике Данила, и то у Црмници. Познат је тако исто и сердар Вукота. У једном писму владике Василија стоји: „године 1711 био је гувернатор у Црној Гори Вукота Озринић;" сетимо се дајеВукота и по Вијенцу Озринић: „бјесмо пошли двјеста Озринићах" вели он сам кад прича свој сан. Познат је и онај поп Шћепан, управо његова херојства, о којима прича сердар Вукота пред долазак Драшков из Млетака, и то нам је познато по једном месту у Милутиновића Историји које је из народне традиције узето. По традицији нам је познат и кнез Бајко. У два новија путописа која су народно предање бележила, помиње се кнез Бајко као Цуца, као основалац познате цуцке породице Бајковића. Најпосле, тако нам је исто и још боље познат и онај Бан Милоњић о чијој младој снаси заљубљени Мандушић кроз сан говори. У скорашњој полемици коју су црногорски листови водили о Вуку Раслапчевићу, Г. Драговић нам је, са једном сигурношћу у познавању ствари и једном симпатичном одсечношћу у тону, узгред дао и врло јасна доказа колико је Милоњић познат народном предању. Он, наиме, вели: „Бан Милоњић је Катуњанин, Озринић, Велестовац, с Николине главице. Кућа му је

била у Липе. Код куће је велико камено гумно које и данас постоји. Све то као и земља око куће носи и данас име Милоњића. Сестра његова била је удата за Вукотом, родоначалником данашњих Вукотића. Осим тога, сва ваљда катунска нахија зна ко је и одакле је био Милоњић." Наводи чак и једну песму о њему: „Пили вино три добра јунака „Једно јеоте Мићуновић Вуче, „Оно друго Милоњићу Бане," ит.д. Најпосле, има лица у Вијенцу која ни историја, ни песма, ни усмена традиција никако не помињу, али за која ипак не можемо рећи да им је Његош произвољно наденуо имена. Такав је, на пример, сердар Радоња. У досад публикованим изворима немамо ни један у којем се Радоња лично помиње, али их имамо пуно у којима се о његову братству, о добро познатим Радоњићима говори. Радоњићи са Његуша (и наш сердар је „на ЈТовћен вазда љетовао") заузимали су, у прошлом и овом столећу, најважнија места у држави, давали земљи оне добро познате гувернадуре који су се после тако били осилили да им је Његош сам морао одузети власт и протерати их из земље. Свуда можете наћи како су се они, н. пр. делили у два братства: Гувернадуровиће и Жутковиће, како су се ови последњи прославили на Цареву Лазу, како су се оба међу собом'мрзела, ит. д. Сердар Радоњаје родоначалник доцнијих Радоњића као што је сердар Вукота родоначалник доцнијих Вукотића. Један представља ону породицу која је сметала владаоцима црногорским а други ону која је овима помагала и оне изгонила. Само што за Вукоту и лично имамо помена, а за Радоњу не него по породичном имену. Затим, као с Радоњом, тако имамо у главном исти случај са старим Балетом, оним о ком сердар Вукота на другој скупштини прича: „но Пециреп и стари Балета," и т. д. Балету немамо поменута у досад познатим народним песмама, али имамо два Балетића, Рада и Вукоту, „два хајдука од Чева крвава," су-