Зора

Стр. 298

3 0 Р А

Бр. VIII.—IX.

шко, познат и слављен скоро као Мићуновић; Вук Томановић, „славнпјунак црногорски и отац најхрабријега витеза Никца од РовиНах" како сам Његош наједном месту каже;*) Вукота Мрваљевић, којега песма увек са братом Драшком помиње;**) Вук Марковић, чиЈе је име Његош заборавио записати у листу лица,***) и ако он ради и говори као и остали, али којега народна песма није заборавила убројити у најопасније четовође црногорске и најзлогласније хајдуке онога времена, као и онога Лазара Пецирепа о којем прича сердар Вукота на скупштини о госпођину дне; Батрић Перовић, којега је и народна песма ожалила као и Његош, и целу његову породицу изређала: и „седам снахах", и „седам братах", и „старога баба Пера", и најпосле и крвника његова Ћоровића; најпосле чак и Вук Љешевоступац којега песма у осталом само узгред спомиње: „виђи Вука из ЈБешева Ступа," и т. д. Све су то чувени јунаци црногорски, чија је јунаштва народна песма не једанпут опевала и који су њој тако исто познати као и они наши из нашег новијег устанка. Све су то јунаци Данилова времена као и Мартиновићи и чине сви заједно једну нераздељиву групу. И да на овој групи још застанемо, народна песма свакако познаје и војводу Милију, и кнеза Рогана, и ако то не мо*) Огледало, стр. 383., прим. 7. **) У Вијенцу, стих 2776, Радун „припијева Драшка и Вукоту." Г. Решетар тумачи: „војводу Драшка и Сердара Вукоту (или Вукоту Мрваљевића?)" Пре Мрваљевића, држим, него сердара Вукоту, али не војводу Драшка, него Драшка Мрваљевића, брата Вукотина. Народна песма често (Огледало, п. VI) помиње и Драшка уз Вукоту: „И два брата, два Мрваљевића: „Мрваљевић Драшко и Вукота. „Није шала Драшко и Вукота." ***) Вук Марковић јавља се у Вијенцу у стиховима 357 и 358. Чудновато је одиста да, колико ја знам, ни један познији издавач није поправио омашку Његошеву. Кад ово кажем, имам пред собом сем првог, још шест главних издања Горског Вијенца, 1867, 1868, 1876, 1881, 1890, 1892. и Кирстеов превод.

жемо тако сигурно тврдити као за оне ранпје. О војводи Милији једно коло у Шћепану Малом пева како је, при удару Ћуприлића на Црну Гору, јуначки погинуо („најславније тад умрије наш Милија војевода"): затворио се у цркву једну, са својом браћом, њих девет на броју, и бранио седам дана, док их Турци најпосле, кад им је нестало џебане, нису све исекли. А у једној народној песми којаједан мало познији догађај описује, позива се неки Милић војвода: „На ноге се, Милићу војвода... „Девет брата твојих да осветиш, „Девет брата како Југовића, „Те их лани Турци посјекоше „У бијелу цркву свету Петку." Што се кнеза Рогана тиче, има један кнез Роган што је, по усменом предању, спасао цуцко село Трњине кад су Турци на њега ударали под Ћуприлићем 1714-, један Роган, без титуле, који је, по једној народној песми, спасао исто село, али 1717 под Ченгић Синан-бегом, и коме су Турци нарочито кивни на Љубу његову, „младу љубу скоро доведену;" један, најпосле, кнез Рогановић (вероватно ради стиха продужено име: „јест, у кнеза, у Рогановића"...), на кога у истом селу али 1722,*) под бегом Љубовићем, ударају Турци и који такође има љубу вереницу, на коју су Турци мераклије. Свакако је ово све једна личност, и то наш кнез Роган из Вијенца. Обоје дакле, и Роган и Милија, по свој прилици су познати народној песми као и остали јунаци, и ако о њима за сада немамо тако чиста и непосредна помена као о осталима. Кад не будемо овако оскудни публикацијама црногорских песама као што смо, знаћемо све ствари чистије и непосредније. После, има извесних лица у Вијенцу која, и ако нису тако чувена и популарна да их народна песма као узорне јунаке *) Ове су године узете изОгледала српског. Тачне или нетачне, оне показују да су се сви поменути бојеви десили у време кад је наш Роган из Вијенца могао од прилике живети.