Зора

Стр. 304

3 0 Р А

Бр. VIII.-IX.

главна тема узета и позајмљена него и цела грађа и све појединости: „у дјелу овоме, вели сам Његош о Шћепану, мојега сопственога ништа није што није основано на причању народном и на рапортима вишеречене тројице (млетачки чиновници у Котору, Скадру и Цариграду)." Напослетку, и кад није узимао предмете из историје, па опет није измишљао. У Лучи Микрокозма, на пример, једином Нзегошевом делу чији предмет није из историје, Нзегош се опет послужио готовим обрађеним предмегом. Милтон је, два века пре њега, описао како су се анђели, под предводништвом Сатане, одрекли Бога, и Његош се ту послужио Милтоном као тамо историјом. Он одиста није волео да измишља, и то је показао много пута, скоро кадгод је сео да пише. Кад се он за спев религиозни, медитативни, филозофски, послужи готовом грађом, како то неће учинити за спев историски ? И кад он у Шћепана унесе толико туђе готовине да каже: „у дјелу овоме мој ега сопственога ништа није," и кад је тако Шћепана радио за чију је грађу морао преко сињега мора ићи, како да тим начином не ради Вијенац за који му је сва грађа на дому лежала, коју није морао ни прикупљати него је се само сетити, коју чак, баш и да је хтео, није могао из успомене одагнати? Он је Вијенац морао радити истим начином којим и остале спевове. Кад смо ми показали да у овоме има доста позајмљенога и неизмишљенога, нисмо рекли ништа ново, и они који су због тога зажалили, имали су то много раније, пре нашег излагања, учинити. Што се Његош служио туђом грађом, није ништа ружно. Зар је мало песника који су радили као и он? Грчки трагичари оснивајући своје трагедије на старим народним бајкама, нису се ништа мање од Његоша послужили туђом готовином, па зар им ко замера за то? Француски трагичари ишли су још даље. Они су се послужили не предањима, не сировом гра-

ђом, него готовим делима у којима су нашли не имена лица него целе портрете њихове, не мотиве него целе радње, напртане и објашњене. Расин, на пример, сам каже за свога Британика: „Ја сам копирао лица у свом делу по највећем сликару старога доба, по Тациту, и био сам тако обузет читањем овога изврсног историка да нема ни једнејаче црте у мојој трагедији за коју ми он н иј е дао идеју." Други француски песници били су још мање самостални него и сам Расин. Молиер је, на пример, чак целе сцене од речи до речи вадио из других писаца, некад преводио а некад, кад су писци били његови земљаци и савременици, просто напросто преписивао. И сад кад Французи не замерају за то својим великим песницима, што да ми замерамо нашем, кад је он радио као и они? Али не, ја врло рђаво браним Његоша. Његов случај није као случај ових песника. Он није радио као Молиер и Расин. Он у ствари ништа није узимао туђе. Он је узимао само грађу, и то на начин сасвим допуштен. Он је радио само онако како раде сви који узимају предмет историски, како они једино могу да раде, како управо морају радити; друкчије, та врста поезије не би могла постојати. Прегледајмо у памети ово што смо прешли и сећајмо се шта је Његош узео. Узео је лица; па лица мора узети! Узео по неку околност о току догађаја: па то је добро што се држао историје! Узео понеки мотив за коју појаву: добро, али та појава и оно што је у њој лепо, чије је, његово или туђе? Шта је н. пр. он узео за онај красан опис Млетака у Драшковој појави ? То да је Драшко а не ко други био у Млецима. Па то није ништа! Штаје, даље, узео за ону дивну тужаљку сестре Батрићеве? То да је она сестра Батрићева а не Јанкова или Маркова; па шта је с тим? И тако даље. Да не ређамо више, на та три случаја своди се цело његово узимање, па је ли то узимање туђих лепота? Није, ни дај Боже! Ништа у ствари