Зора

Бр. VIII.—IX.

3 0 Р А

Стр. 305

Његош није узео: лица нису никакво узимање, мотиви су били сви безначајни и нису вредели ништа сами собом, и све лепоте у Вијенцу припадају чисто и бистро само Његошу. У осталом, ми не само што не треба да за ово Његоша кудимо, него треба напротив да га хвалимо. Његош је баш добро радио што је тако радио. Јер, најпре, вештина је створити лепоту а не изопачити истину. Добро је што баш Драшко иде у Млетке, кад је већ овај у ствари т.ј. по песми тамо био. Добро је, и из истог разлога, што баш Мандушић жали за пребијеним џеФердаром. Зар би боље било да им је Његош променио улоге, па Мандушића послао у Млетке а Драшка оставио расплакана над џефердаром? Мажуранић је у свом спеву изопачио истину. Он је, у Смрти Смаил-аге Ченгића, без икакве невоље потурчио Новицу Церовића који би се преврнуо у гробу да зна да је тако оклеветан. Шта би било да је Његош потурчио владику Данила? Свакако је Његош имао право што није радио као Мажуранић. После, Вијенац, овако објашњен изворима, из којих је постао, добиоје више локалне боје, више прецизности у целокупном карактеру, више хармоније у општем тону. Све је у њему добило једноставнији црногорски карактер. И време у коме се дешава догађај, сад нам више изгледа време Данилово, јер лица Фантастична, нису тек форме ради, не означавају ма каква Црногорца уопште, него су лица реална, историска, она која су у истини за време Данила живела. И народ црногорски, сад нам изгледа верније насликан, јер лица не представљају само поједине некадашње личности, него (сетимо се Вукотића, Радоњића, Мартиновића и др.) представљају породице, братства, племена, нахије, целу Црну Гору на послетку, ону из 18. века као и ову данашњу. Изоставите из Вијенца све обичаје Црногораца, сав говор њихов, па ћете увек, несумњиво, познати Црну Гору само по лици-

ма. И све, једном речју, у оваквом Виј енцу више представља Црну Гору и јаче истиче предмет његов. Најпосле, Вијенац је баш тиме што се грађом ослања на народне песме, одскочио не само у лепоти него и у важности. Његов је значај већи и улога у књижевности лепша. Код нас се одувек жалило, да почнемо мало поиздаље, што наше народне песме нису састављоне у уређене целине, као што је Илијада на пример. Наше песме су тако исто лепе као и оне из Илијаде, али су у одломцима, распарчане, и то им једино не ваља. Што нема никога да их сложи? Наш би Омир био већи од грчког, косовска епопеја величанственија од тројанске. Тако је свет жалио. Песници су видели да свет има право и желили су да створе ту епопеју. Бранко је сањао о њој, само је чекао да види Косово. У једноме је, међутим, грешио; и он и други. Сви су мислили само на косовску епопеју: као да се од оних песама које не певају Косово, није могла створити епопеја! Само Његош није тако мислио. Он је видео да у српској историји, у оним коренитим, основним, дубоким револуцијама нашега народа; у оним џиновским скоковима од подизања ка пропасти и од пропасти ка подизању које смо ми претрпели, има не један него неколико момената који могу пружити предмет достојан епопеје, праве народне еиопеје, једног у истини националног спева. Он је добро видео да се и у месној историји Црне Горе може наћи такав моменат, да је, даље, истребљење потурчењака као зора ослобођења целог нашег народа, одиста такав моменат; и да се, напослетку, од оних народних песама које се за овај догађај дају везати, може створити једна целина која би тако исто могла имати карактер народне епопеје као и да је од косовских песама учињена. И кад је одабрао тај моменат, Његош га је радио онако исто као да је косовски био узео, онако како треба радити предмете великог, обимног нацио-