Зора

Бр. VIII.—IX.

3 0 Р А

Стр. 313

Оцјене ч ориказо

Милорад Ј. Митргугтк: Књига о љубави, баладе и ролгансе. — Београд 1899. — Цена 1. дин., стр. 70. Ступајући у нови вијек српска лијепа књижевност ступа у нову фазу свога развитка. Јер наступа једно ново кољено; избијају на површину нове клице, нове идеје и гледишта, нове мисли и тежње, нове погребе и захтјеви; и ако поднебље и прилике буду погодне, они ће од ланашње, готово пусте рудине створити праву градину српске поезије. Ми данас имамо пјесника који су радом својим унеколико обезбиједили себи бар литерарну каријеру. Сава Мијалковић, Алекса Шантић, Милорад Митровић, Риста Одавић, Јован Дучић, Сокољанин (Дим. Глигорић). Божа Николајевић, Ленски (Мил. Јакшић), Стево Бешевић, Осман Ђикић, два Карабеговића (послиједња тројица Срби Мухамедовци) изгледа да ће бити достојни последници ранијих учитеља Јакшића, Змаја и Војислава. — И ако је српско поднебље још облачно; они пјевају и по српским и слободним и неслободним странама разлеже се њихов глас; ма да је тврда и необдјелана земља, коју они треба својим плугом да преору, ма умна снага код неких и оскудијевала, љубав и добра воља не оскудијевају ни једноме. Јер ми већ имамо готове збирке С. Мијалковића, Шантића, Митровића, Бешевића, Боже Николајевића и Ленског. Жељети би било да издаду своје збирке још и, Одавић, Дучић и Дим. Глигорић. Ова имена нових људи веома пријатно звоне нашем уху и ми вјерујемо да ће они у српску њиву посијати здраво сјеме... Према досадашњем раду изгледа да Митровић иде пред свима поменутим писцима и чини собом одјелиту јединку. На ранглисти српских нових пјесника Митровић с правом може доћи на једно од првих мјеста. Он излази пред српску публику, излази на литерарну арену поведен силом оне моћи што у њему живи, а никако каквом личном амбицијом. Јер Ми-

тровић пева више година и вазда је био оригиналан. Ми смо се навикли видјети га на првом мјесту у свима најбољим часописима и гдје нађемо његово име испод пјесме прво њу читамо. И за све вријеме он није ни једном покушао да нам пружи збирку својих радова. Начин и предмети његовог пјевања такви су да се он не може ни с ким поредити па ма то и Хајне био с ким га сличавају. Исто је тако неко прије неколико година учинио бесмислицу сравњујући Лазу К. Лазаревића са Тургењевом и Шекспиром у исти мах. У оскудици друге аргументације ил' знања сваштара обично прибјегавају оваким паралелама. Према ономе што се налази у књизи о љубави није тешко опредијелити и охарактерисати Митровића. Он је лиричар, који се ослободио утицаја Змајева и Војислављева. Али се ипак примјећује да су му некада Змај и Војислав били љубимци и учитељи (види пјесме Хетера и Трубадур). У овом издању које је и са техничке стране без поговора наћи ће читалац низ бисера наше поезије. — Предмет Митровићева пјевања је љубав, што и сам наслов књиге свједочи. Али ова љубав у његовим пјесмама нема ничега савременог, није модерна ни рафинирана, није нервозна ни скегггична, није рачунска ни лажна. Митровић као да овом својом збирком даје сигнал да се човјек треба да поврати старом времену, билини, прошлим и заборављеним идеалима. Готово у свима пјесмама преовлађује романтично осјећање, ма да романтизам није његова характеристична црта. И кад би његову пјесничку дјелатност оцјењивали само по овим романсама и баладама Митровић би се имао сматрати као питомац из пјесничке породице Хајнеа и Биргера, ЈБермонтова и Ајхендорфа, а унеколико и Мисеа, који су одрасли у романтичним традицијама. Јер ма да немају реалну почву, нити социјални значај веома су блиски нашем