Зора

Стр. 314

3 О Р А

Бр. VIII.—IX.

срцу и осјећању, јер, (згодна је ријеч Гетеова), њихне Магсћеп посћ зо чуипЛегћаг 1)|сћ1егк['1П81е тасћеп'з \\'аћг! Мошто ова збнрка чини један непотпуни дио Митровићева пјевања, то она не може да служи као тачно мјерило за праву оцјену његова талента. Ипак, из ових пјесама излази на видик једно и то ми хоћемо да утврдимо: да је Митровић истински пјесник и тим се сам издваја из оне гомиле што по листовима и часописима слаже ријечи у стихове. Јер, има писаца чак и таквих, који су по злој судби српске књиге, изишли на добар глас, а чији би рад и име могли сасвим пребрисати, а да ипак слика извјесне епохе књижевности не буце ни у колико измијењена, нити да се ма у чему осјети какав недостатак. Таких је много и кад их дванаест уједно ставите, они чине једно туце. Ми зато и обраћамо пажњу читалаца на Митровића, што се одваја јако од њих и ако се у овој збирци не приказује онакав катсав је у ствари. Али и овом књижицом од 34 листа а 17 пјесама, он нам много говори и доста пружа. Љубав, коју он у својим баладама и романсама опијева, није као што је, по готову, свака модернаљубав — рачунска, бакалска, компликована, са епизодама и новчаним издацима, него је страсна, чиста и силна ко Судбина. Она влада човјеком и њој смртни подлеже, као и глади. Али желећи да изнесе ту и такву љубав, он је морао оставити данашњи живот и друштво: данас је значај тог појма тако редуциран да му се одузима сваки узвишени смјер; по свему изгледа њему је данас тај појам деградиран п на друштвеном тргу таман је од толике вриједности колко стају и једне половне панталоне у телалници; деградиран је до улоге еспапа који се купује и продаје, па чак и до мустре без вриједности. Јер данас ни десета љубав није послиједња, а прва је толко рачунска да се своди на најнижи степен физичког задовољства. За то Митровић оставља садашњицу и тражи друго доба и друге људе гдје тај цвијет може да напредује. Струје и потребе страсти и мишљења, идеали и уживања, жеље и смјерови — све се то као у кинематографу мијења; ми тражимо нове, нове и опет нове надражаје. Живимо у покварености као далеки запад а у магли незнања ко Оријенталци. Док данашњи писци трче по улицама, пијацама, каванама, станица-

ма, глје је метеж и ту, поред многих јалових предмета и љубав налазе, Митровић бјежи од свега тога. И као што у свом приватном животу не мари за велико друштво него се ограничава на уски круг најближих пријатеља, исто тако и у својој поезији тражи мјеста запуштена, тражи билину, прошлост, старе вртове гдје живе трагови љубави цвјетне, истините, јаке, љубави страсне, племените, чисте, трубадурске. Живот и мода јуре на ватреним колима; он не иде за њима: он пзчнта да измичу живот, људи, њихове страсти и догађаји, а он заостаје од те бесмислене хуке и вреве у врту успомена, у градини прошлости. Тражи осамљена, давно забо.рављена мјеста, у која не продире жагор дана и живота, галама пијаце и борбе, утакмице и отмице. Тиме би хтио Митровнћ да се у колу наших нових пјесника прикаже као типична и оригинална појава. Кад човјек чита ове пјесме оживљују старе, заборављене успомене: присјећате се слатких дана далеке младости што се неће повратити. Као оно човјек који је провео двадесет или тридесет година у туђини, далеко од огњишта и постојбине, далеко од материнска крила, па се послије лутања вратио у своје родно мјесто, па при погледу свега поврве силне успомене — тако се човјек осјећа читајући ове лијепе пјесме. И ако је много шта измијењено он је нашао своје старе, миле знанце: шета се по запуштеном врту гдје је лјетињство своје провео, удише ваздух давних дана; ту је стара кула, сат, ту развале и зидине; све то има нарочиту боју и својствени дах прошлости. По оној градини, што је у парлог обрасла, нико не пролази, по гробовима трава зарасла... али онај, који је ту златну своју младост провео налази све пренуло и оживљено. Све то има дражи и милине, јер потсјећа на рану младост и буди успомене незаборављене прошлости, дане, када си ексером по зиду исписивао почетна писмена једног дјевојчета за којим си тада лудовао, а које је одавно умрло, а из даљине чујеш гуче грлица. Ту је још по друму стара прашина; ту је застао и ућутао онај вјетрић који је кроз бокоре ружа шуморио и затим заћутао. А то је она здрава, невина, сјетна, чиста љубав, која је данас рудименат онога светог осјећања што је тако мирисало и груди напајало у цвјетном добу прошлости. Митровић сад у овој збирци износи то доба у својим пјесмама. По-