Зора

Бр. VIII.—IX.

3 О Р А

Стр. 315

езија је његова, изгледа, као барка једрилица што је давно оставила родне стране и сад се враћа и доноси нам из љепших предјела далеких непознатих страна мирисно цвијеће... Само ово довољно је да опредијели Митровићеву литературну физиономију унеколико, или боље рећи уопште. Јер за њ не треба много умне нреФињености, па да се види колики је пјесник он: као што мирис руже и љубичице осјећа сваки нормалан нос и као што шуму види свако иоле чисто око, тако ће и сваки — прост као и најобразованији човјек —■ видјети у Митровићу правог пјесника, а наћи забаве и насладе у његовим пјесмама, које имају још и ту врлину што износе најзаплетенију и најмистичнију појаву у њеној невјероватној простоти. У дванаест реди износи нам читав роман, читаву судбину једне душе, трагедију једног живота. Примјер: У мајке је ћерка била, Ко дан лепа, ко цвет чедна, Па заволе једно момче, Била једном ружа једна. Ал то момче лептир беше И њу презре срца ледна, Другој моми руку даде, Била једном ружа једна. У цркву се свати крећу Разлеже се песма медна, А са цркве звоно јеца, Била једном ружа једна... Овдје ваља још нешто нагласити: Поезија Митровићева није ради његова ћефа, није ради славе или користи. Он је човјек који не јури за славом, за то ће, извјесно, слава њему на сусрет изићи. Он је један од оних што пјева, јер тако мора, а другачије не може. Њему је пјесма дух што га одржава, атмосфера у којој лако може да дише. Митровић се, дакле, не јавља да задовољи своју личну или литерарну амбицију; него нам износи један одсјек свога књижевног живота: збирка ова је дјело готовог, савршеног човјека, који пјева више од десет година и манифестира оно што стани у његовој пјесничкој души. Још ово: Митровић је пјесник који не филозофише него осјећа; мисли су просте али бујне, чак би му се могло замјерити да употребљује мален број ријечи; изрази обични али топли, силни, енергични. Цијела збирка у главноме износи трагедију живота, коме је најбитнији агенс и елеменат љубав, она силна и свемоћна љубав, која човјека подиже у нај-

идеалније сфере или га сурвава у амбис најстрашније пропасти и уништења. За то су личности које он износи и опијева веома осјетљиве, искрене а понајвише трагичне: „коњиц крвав стоји, а нема му господара;" „на дну мора она лежи, на бисерној сјајној стени, а на лицу траг јој свежи, од тих патњи препаћени;" „још крв кваси ране свеже, а просуте чаше леже;" „а са цркве звоно јеца, — била једном ружа једна;" „и на дну мора сиња, лежаћу блед и хладан ко љиљан што је свео;" „блед и мртав лежи под стенама грубим, ал ко да му усне и сад шапћу: љубим!"; „а с осмехом витез седи, погледује крвав мач" и т. д. Збирком пјесама својих о љубави Митровић је успио да даде такав израз ријечима својим да личе на шум горе, на тужну музику. Читајући приче о љубави осјећате да сте далеко од вреве живота, од сурове борбе за насушни хљеб; осјећате као да непрестано шумори поток, бруји гора, мирише градина, гибље се класје, ударају вали с пучине у стјеновиту обалу. Ту се поезија приближава музици; Митровић је први од пјесника нове генерације који је покушао да сруши границу између те двије области, управо покушао је да се прикаже као музичар у области слагања ријечи и стиха. Вазда је пун темперамента и простоте; влада композицијом и ако то му је једна мана — располаже са мало ријечи. Та музика ријечи тече са стиха на стих и дјејствује веома пријатно као водопад у гори што пада с камена на камен и заносно шумори. Мајстор стиха са мало ријечи и ма да му је слик — то му је друга мана — нечист и неправ, због рђавог акцента често рогобатан. Али кроз све укупно избија млаз чисте поезије, која опијева љубав најпростијим али уједно и најсилнијим изразом. Као примјер нека послуже ови веома лијепи стихови: Ноћ санана. С неба ведра Звездани се зраци шире, А ружина мирис недра По градини бујно мире. Мирта шуми ко да стрепи, А јасмина љубав сања, Све заноси гласак лепи Славујскога натпевања. А кад сину месец јасни Задрхтало цвеће тада, Осетило полет страсни А росната суза пада. Дал се туга њега таче? Зашто му се покој мути ? Ил то цвеће за то плаче Што ће скоро увенути? — стр. 22.