Зора

Стр. 316

3 О Р А

Бр. УШ. -IX.

' Ој, ви ноћи, слатке ноћи, Ви такмаци рајоког чара, Кад се срце у самоћи Само собом разговара. И час леће небним кругом И звездице жарко грли, А час пада с тихом тугом Витих крила обамрли! Ту су наде с пламном страшћу, Ту очаји, а ту моћи, А све љубав топи слашћу, Ој, ви ноћи, слатке ноћи! — стр, 23. И презрех љубав своју и бацих лиру, драгу, И прогнах жуди смрти и варку пусте маште; И покри риза црна песника твога, драга, И покри јаде моје и моје снове таште Наслоњен на стуб храма топле сам.модбе вио, И душом Богу предан гражио срцу моћи; И поче прошлост моја да пада и да бледи Ко светлост лепих зрака у крилу тамне ноћи, Ап срце опет плану. И неста вере моје И збацих ризу црну, која ме сравни с гробом И узех лиру драгу и с нова у свет одох И дођох теби, драга, да умрем ту пред тобом

А када зора сине и распе руже рујне И светлост дана крене да просја ноћни вео Тада ме неће бити и на дну мора сиња Лежаћу блед и хладан ко љиљан што је свео... — стр. 41. Управо Митровић у својим баладама износи идеалну љубав која је ишчезла са старим замковима и кулама, са запарложеним градинама, са прошлошћу и трубадурима, са витезима и младошћу људском. Тај човјек је угледао те лијепе предмете што се губе у магли далеке билине, а обични смртни их данас не види; чуо је приче ветра и развалина и оно што је шумило и прошумило кроз гору и воду, кроз замак и ливаду, кроз поље и градину. То је била прича о љубави сјетној, њежној, јакој као судба, а која из идиличности прелази у трагичност. И критичар би морао бити велики зановетало, када би хтио ситне погрјешке за махне и недостатке да сматра. Али друго нешто може бити пријегсор, који се Митровићу донекле с правом може добацити: предмети његовога пјевања налазе се ван садашњице и далеко ван граница његове постојбине. То јест у Митровићевим баладама далеко је више заступљен човјек него Србин: дон Рамиро, дон Жуан, Педро, Зарема, Ванда, Кански, Бјелски, Готфрид, Милон, Хлора, као што се види, све страна, туђа имена. Али та замјерка сама собом отпада кад се узме да је то најмањи дио Митровићева рада и да ове пјесме не чине његову особеност. Тиме се не може тврдити да је његова поезија без социјалне, чак и без умјетничке тенден-

ције, она је изнесен-а из осјећања да представи љубав, као Најмоћнија чинилица која, као и глад са своје стране, човјека подиже и обара и у животу људи изговара најсудбоноснију ријеч. Она дакле није, као што би неко могао казати, у служби какве узвишене савремене социјалне или политичке идеје, не подгријева човјека вишим циљевима савременог живота. Ја му тај пријекор нећу чинити; нећу просто из тога узрока што у овим пјесмама Митровић није. испољио све своје умјетничке способности и што добро знам да он има и тих т. зв. пјесама у служби идеје и са савременим значајем а има их више и далеко бољих него што су ове лијепе баладе и романсе. Шта више, његове пјесме штампане по разним полит. листовима деведесетих година са савременом, друштвеном или политичном тенденцијом, пјесме противу друштв. зала, противу политичких мародера, којих ми, хвала Богу, данас имамо тако много, да би их могли по 14 у туце продавати и поклањати, тек би изнијеле праву величину и вриједност Митровићеву, ма да би га и у апс могле отјерати. Још једна замјерка, коју требада прими срцу: у погледу слика Митровић је прави антипод Драгиши Станојевићу, који је у слику, просто, један туриста. Докле овај тако много полаже на акценат да њим готово кињи слик, Митровић је према њему немаран и не полаже много на акценат, што је свакако погрјешка. Куриозума ради помињем да је у десет пјесама на 63 (шездесет и три) мјеста у слику акценат погрјешан, пјто смета музици његовог језика: стене-мене; зора-двора; срела-тела; плене-жене; глену-њену; слађе-нађе; целосело; сева-врева; заман-таман (таман); свијаш-сијаш; срећу-нећу; губи-љуби; гледабледа; вара-ствара; миља-збиља; тако-јако; чуна-пуна; стане-ма'не; врати-пати; душаслуша; ма'ну-плану: пара-вара; чуше-душе; напи-капи; лажа-стража; хвата-врата; клети-лети; разно-сазно; чилом-вилом; тминасина; тице-лице и т. д. Из ове одвратне и прљаве савремености у којој најбоље успијевају друштвене и моралне наказе, у којој се највише истичу политички угурсузи и научне шепртље у добу гдје је Србин близу да почне губити вјеру у љепшу будућност не само своје књижевности него и свог имена и народа, у том добу избија у књижевности понова стара романтика и то од оних од