Зора

Бр. VIII.—IX.

3 О Р А

Стр. 271

Боли! Ах, то боли! 0, прошлости давна, Кад погледам твоје потомке кукавне, Гле, и мене сумња обузима тавна: Откуд овај коров код гробнице славне?! Откуд ситна деца од крупних предака? Плаховита муња тек громове лије! Орлушина предак а потомак сврака? Је л* то икад било ? — Није, није, није! Имали смо прошлост, успомене давне, Којом су се оци челичити знали, Сад пљунусмо листом на гробове славне: По Косову леже лажни идеали! * Ветре, бујни ветре, куд си ме занео ? Куд ме витлаш пусти у времена ова? У том свету шта ће устргнути део, Маховина сива са древних гробова! до^ротвор „К.о "чини доброчинетво, Бога задузкује!" „Српско је срце куцало у грудма!" До душе, он је за живота свога Каише с леђа свом ближњему д'рао, Али је штов'о и народ и Вога И све је њима после смрти дао. Јер када Самрт по свој део ступи, Он кликну: „Све сам то за народ збир'о!" И златном кесом по лицу нас лупи, И склопи очи, ко праведник, мирно. На Цркву, Народ све своје подели, Завешта лепо на народне цели. 0, ви, бесрамни, чији језик вазда Каљаше име врла покојника, Није ли ово племенита мазда? Тако се свети душа превелика! Пред овим гробом приклоните главе, Вршите смерно покајничко дело! Не штује л' народ своје људе славне Ни заслужио није их за цело! И ето, сви му ускликнусмо: слава! Песници хвалне удесисмо жице И запевасмо: „Дерзај душо права!" — И сви моралу пљунусмо у лице!

^(^да се рађ'о мати му је бона Самртне боле препатила љуте, А док је раст'о, родитељ сирома Рад њега многе поднео је кнуте. Кад живет наста сам на своју руку Ближњима он је загорчав'о дане, Сисао туђу невољу и муку И многе, многе отварао ране. Па да л' се кадгод одужио људма? Те како, како ! Та то му данас већ признаје свако: