Зора

Бр. VIII.—IX.

3 О Р А

Стр. 275

Седећи на постељи види наоколо потпун мрак и осети тишину; шта је то било са мном питао се, знајући да је престало мучење, али још болујући. — Како је дивно осећање затворити очи, не активно него кад се саме затворе; пре тога нешто пече и сврби у трепавицама, кад падну једна на другу то ишчезне. Дивно осећање не морати гледати, него мрак потпун и непрозиран што освежује и оживљује и надокнађава потрошену грађу ретине. Главу не морају да држе мишићи врата; они се одмарају. Све је наоколо меко и топло. Руке су опружене, мишпћи истегнути, зглавкови у равнотежи; тако пружене поред тела некагсо гору изнутра. Дисање је једва видно; минимум натезања и активности, али не сан него живот потпун и свестан сведен на минимум. Само нешто осећа човек у себи да се одупире том растварању, нешто лупа и скаче као да је за себе; тојесрце... туп-луп, туп-луп.. Сањиви мозак ослушкује те откуцаје живота и радује се том раденику без престанка, жао га је што га је уморио кад се не може никад да одмори... Туп-луп, туп-луп... прекидаше срце таласање свести; у једном кратком размаку ишчезне све, одмах за тим се све јави; понова је опажен оживљујући мрак пред оком, угодност одмора у мишићима исвежинаупасивности зглавака; и чује се срце. Онда опет несвест, па талас свести; али све мањи и слабији, па несвест прелије све... Прво је био код Лизе и држао је наслоњену на руке, скупивши сву негу и милошту у себи није знао шта да јој каже. Како је волео те свеже и здраве румене усне, што су бујале под пољупцима, како је волео и она ситна зрна бисера усађена у ту румену кадиву, и мали носић покривен фином кожом, што му дрхташе крајеви, и бледо чело и меке образе. Потресен страшћу мрмљао јој најлегтше и најнежније речи тепања, дрхтаве прсте јој кроз косу провлачио, и љубио очи, и снивао с њоме сан младићке љубави. Али дојури наједаред у мрак љуба-

ви зелен зрак првог упаљеног Фењера и повиче на њих: „а шта ту радите?" — и прсне у смех. — Онда наложе ватру у пећи и гледаху запурени обасјани рујном светлошћу једно другом у очи... Баш тако је било пре месец дана кад се заволеше. Она се звала Лиза, ал' он јој каже да је она цвет. Она се смејала и захваљивала на комплименту ал' није мислила да је истина. Седели су дуго и разговарали се; између њих је била та велика пећ, а на пећи је спавао мачак. Они се разговарали а тек мачак заврчи, а они се тргну и насмеју, а мачак ућути и заспи... Каже он њој да је воли. Она се смејала, а ватра весело пуцкараше и мачак чмаваше. У мраку гледаше он њену главу и помисли даје најдивнија, и не слутећи да је истина. У исти мах је хтео да та глава буде његова и мислио је: „како ћу само да добијем ту дивну главу..." — Кад се нашао у својој соби утонуо је у мисли о њој, коју је заволео. Пред очима је била ,та дивна глава а он је мислио: „како ћу само да задобијем ту главу..." Није могао да спава и целу ноћ није ока склопио, и непрестано о њој мислио и питао се. То га је мучило, а он није знао да је то љубав права и чиста... А Лиза се весело смејала... Сутра дан прође он кроз њену собу и каже јој: „збогом", а она се смеје звонким гласом и зове га натраг. Они су били сами и она му каже: „оди, ти лепо дете, да те пољубим у шећерна уста"... он се сав стресао и за мало што није умро. Она га љубила у уста и он дође себи, узме дивну главу у руке и гледаше је неописаном љубављу; и није лагао јер је изгорио скоро од силног пламена што је у њему букнуо... После тога часа тај младић је носио само мисли о њој, само жеље за њом, само тугу због ње, само љубав за њом. Грлио је и љубио са правим заносом и страшћу, и говорио јој да је љуби, њу једино љуби, право љуби. А он није пре Лизе никог грлио. Ал' му она није хтела да верује и говорила му: „лажеш, лажеш..." и привлачила га облим рукама