Зора

Стр. 274

3 0 Р А

Бр. VIII.—IX.

траг од зуба. Да л' је требао на то да се одсмеје или шта друго можда да уради, није знао. — Са изразом гадне мржње на лицу заспао је за столом... Нек снива глава сан, а груди нека се бурно дижу, сан пун песме и цвећа, нека не тужи младић! Умири се, лупо с поља, угреј се, зимо, малко, за што не поштедите, не ломте зграде фине! А ако дође пред очи грдна пустиња костију белих сложених у хват и усковитлано и измешано све захуји у неповрат, у души страх, споља хладно?!... Сниваше сан и небо, зелено-плави рај, бескрајност. Из правог сна пренесен је у живи и будни живот ни мало се не чудећи том брзом прелазу. И као што је свест постала будном, тако и мисли оставише царство фантазије, сна. Мозаг се бавио само једном мишљу: он је варалица, предмет којп вара су мисли и осећања, а преварен је он. Тиме је тумачио свој смех из садашњости на збиљу најближе прошлости и изводио даље мисао да себи не сме веровати. То је био проналазак и он се понашао према њему као дете, нашавши у песку где се играло један шљунак узело га је прво у прсте и разгледало, затим у уста, и на крају је шљунак опет бачен на страну. Али у сред играња било је увијек једно око на шљунку. Он је ретко имао ток мисли само о једноме, струја је било више, обично две. Наизменце је свест о њима знала. „Рука ми сасвим угодно лежи на покривачу и то је због положаја, онда од свршеног одмарања већ..." очи су гледале мрак и глава се окреташе на све стране, свест није знала о ничему... „је л' оно логичан закључак да ја себи не верујем?" питао се и одговорио да: јесте; али само у први мах, одмах затимјеставио пред себе могућност сумње и уображења; и опет свест није знала о ничему осим о утрнутој руци, коју је требало у други положај наместити. — Морао је да гледа унутра у себе и да се све више подаје оној другој струји мисли, где се виђаше понова поринут у дно тамног мора душевних аветиња. Са свом снагом оги-

маше се, и миром и хладнокрвношћу, што личаше на очајничку борбу; и у потмулом бесу лежао је свладан и прикован. Место мисли је остао осећај понижења, уништења и немоћи, сам једини осећај просецан тренутним блеском муњевитих, и страшних мисли, за које није знао да њему припадају. — Сумња је била мала, разлози ништавни, али осећај неизмеран да је сумња истинска. Она је нарасла до уверења, од чије силе није могао да се отме. — А то уверење беше сад гледиште, постаде извором из кога покуља смрад њега самог. И неизмерна дубина препуна смрада лежала је под тим извором, тако му се чинило, све је хтело на поље да се разлије, излије и нестане и да се смири. Али како ће да се смири кад се он сад пита: зар је то било у мени, то све, још одавна, одкако сам и постојим?! Како ће да се смири кад му кукавички и слаби карактер стеже ужасни прстен страха?! Може л' своју авет од себе да одагна?! И свестан овога изнађе нове количине смрада и гада из себе, што жице живота толико затегну, да ове изгубише свој природни еластицитет. „Лажем, лажем све"... урлао је један глас „лажем кад верујем, лажем кад поштујем, кад љубим, кад осећам, кад мислим, увек Лажем, церим се, претварам се, уображавам, варам, луд сам, болестан сам, проклетиња сам, наказа душевна..." —• „Нећу, нећу ништа да мислим, да знам, хоћу да сам несвестан, миран, да сневам..." кнезио се други глас. Али дође прошлост цела и истинита и онај урлајући глас поче да тумачи и показује, па се изгуби онај други глас сасвим. Очи се избечише видевши све јасно и истинито. — Ето разлога сумњи и оној бујици лудих речи пре мало времена. Али се опет тргне онај кнезећи глас и са брижљивошћу и пипавошћу пробаше да опет пориче, истражује, сумња, и тај дечко види да је тај глас он сам и уједно и ништавило. „Али та прошлост је темељ будућности," заурла поново оно страшило, „шта ће бити, шта ће бити"... одјекну по стоги пут. —