Зора

Бр. УП1.—IX.

3 О Р А

Стр. 273

птице са гадним и крештавим гласом пред буру елемената. — Одломци прошлости почеше бивати делови комбинација сличне комбинацијама оног што ноктом намерава раскопати гранитно стење тамничког зида. — Осети потребу да побегне. Изгледаше да је душа обасјана једном слабом зраком уображења. Наслони се на прозор и гледаше; доле је живот; хука, лупа, одређена, нејасна, дим, људи... „Како да већ није мрак", питаше се, „кад је већ доцкан"... Часовник показиваше шест ура... „па да, већ пролази зима." Сутра дан обузимаше тело језа и дрхтавица ; кожа је испод топле одеће и покривача накострешена; на лицу крвне цеви скупљене; све је бледо и дрхће. Напољу сипи киша и ветар прска стакла. На крову стоје два голуба преко пута, сиви као дивљи. Кров се сија поливен водом. Олук је неодређене, црвене, захрђале боје. Испод њега прљавији зид са прозорима на којима су зелени рулои. На дасци стоје два лонца с биљкама.; њине су гранчице танке и слабе; њино лишће зелено-жуто пегаво; ветар њихаше те утвари од воска. — Да нема гдекоји пут треска на вратима, била би мртва тишина у овој кући; па и тај тресак од врата и бат по стубама долази у ову собу ослабљен, као једва приметан шум, и ту га одмах и нестане. У самом сну се осећао уморан, изнурен, изможден и болан, и све више падаше у сан. Споро и непрекидно пролазише сати, сипила је киша, чамаше голуби... летаргија се протезаше у бескрај. — Већ други дан и ноћ како бака вирка у собу и увек чује убрзани дах испод дуње. Баш кад је лежао на столу за сецирање у анатомском институту и показивао како требада му одлупе кожу с лубање, зачује наједаред крештаво дерање, које тако нарасте да је ђипио и протро очи ; потпуно збуњен, осећајући у глави грдан бол гледао је где је и слушао те неразумљиве звуке, што их је једна наказа доле удну дворишта на одрпаном инстру.менту изва-

ђала,... после примети и доброћудно лице своје баке. Опет умочивши перо не хтеде да напише што је у глави било готово. А трећи пут потегне снажан потез али без трага. У дивиту је сво мастило осушено а место њега суха, тврда, црна корица. Он почне пером дробити и лупкати то. — Почевши са обичне површине потонуо је на дно мора, где владаше страшни мрак узрујаних и измучених авегиња његова мозга. Гоњен и шибан валом престава, пуних грознице и трзања луташе по тами тај сирома младић са замућеним очима до дна и згрченим устима. — Бледо-зелено, јасно, жуто, црно-зелено лишће густо се поређало и личаше једној маси, коју просецаху свеже црне шипке. Ено се лелуја као море, испрва дрхтање, па лелујање, па талас што расте и запљускује. И талас све више расте и шиба ваздух а бледозелено, јасно, жуто, црно-зелено лишће поче се јаче мешати и шипке се свише у лукове.. Ала фијуче, бесни и урла ветар и цичи ломећи гранчице! Нанесе у маху млаз воде и полије прозор удубивши окна. Опет се вода полако слива, а оно зелено море је хучан вртлог. — „Та што дрхћем кад ми није зима? Што је место дисањем мир просецан уздасима? Што тражим да нешто хоћу? Што ми се све чини тако?!" По тишини собе лупаху његови кораци. Ход је личио на тетурање. Запињао је за предмете по соби и све се јаче тетурао и падне опет на столицу. — У кожи, по целом телу, осећаше иглице које беху усијане и ледене. Није разумевао где је и шта је. Место целог тока осећања и мисли оркан је дрмусао парчиће... „А кад бих се ја сад почео дерати и цичати?!" помисли наједаред и у истимах заборави на то питање, које је била сламка за утопљеника. Силом згрчи мишиће око ока и пред њим, наслони главу на сто и притисне је снажно песницама. — Заболи гапрст, што испрване осети; али је бол све јачи. Он онда цикне и тргне се. Прст беше крвав и на њему