Зора

Стр. 324

3 0 Р А

Бр. X.

пепео отпочинуо је на врху старога Ловћена гдје је и желио, као кашње Бранко на врх Стражилова. Ко је и шта је био Петар Петровић Његош Србину није потребно говорити, Србин знаде, да је то пјесник Горскога Вијенца, тога најљепшега и највећега зрна бисерова у ђердану српских пјесама. У простоме народу има их много који по неколико страница из њега на памет знају, има их и који га знаду читава од корица до корица, а међу ученим људима пишу се о њему читави чланци и расправе. Уважени књижевник српски Др. Недић вели, да би он и у највећој књиокевности вао!сио као класично дјело. Покојни Вуловић пише: Његошев Горски Вијенац је лирска илијада српска. У њему није опјевана судбина, алије оијевано срце српско и дугиа. Сви осјећаји једног изабранога народа, океље, лшсли о свијету и друттву и њиховилг иојавалш, куди, кријеиосши и слабости — шу су. Др. Милан Решетар, који је написао и коментар уз Горски Вијенац каже: Горски Вајенац је најљеише дјело владике Петра Петровића Његоша. Њил1 је наш велики ијесник овјенчао ијуначку Црну Гору и себе самот баш вијенцел неумрле славе. А Марко Цар тврди, да се је Његош својим бесмршним дјелом уздигао иоиуш орла изнад свијех српскијех ијесника. Дакле кад би Његош био пјеснпк само Горскога Вијенца, било би доста, да стече права на бесмртност, а камо ли кад знамо да је он пјесник и Шћеаана Малога, Луче Микрокозме, Слободијаде, Куле Ђуришића и чардака Алексића и Пусшињака Цетињског. Окићено и овим дјелима име Његошево још је видније и оно може да блиста међу именима толи-

ких других бесмртника свиЈетских на славу њему а на част и славу народа, који га је дао. И српски народ треба да се поноси са таким великаном, треба да га поштује и узноси, јер народкоји не зна поштовати заслужне и велике људе своје, сам није достојан поштовања. Спомен на такога дива њему треба да је свет и он мора и њега да прославља онако, како доликује. II до годину дана, дан 19. окшобра шреба да се ирослави, као сполљен на дан смрти Његошеве. Тај дан треба да буде празник читавога Српства. Свечани парастоси за упокој душе пјесникове, свечане сједнице, забаве, сијела треба свуда да се одрже, истичући свуда: ко је био тај што га славимо, колико смо добили њиме и колико смо изгубили прераном смрћу његовом. Тога дана требало би да буде и откриће споменика његова, у ма коме мјесту српскоме, кога ће му српски народ добровољним прилозима подигнути. Споменик ће бити трајан знак љубави и захвалности народне према њему. Тога дана треба да изађу цјелокупна дјела Његошева у дивотноме издању, каквога у Срба још било није. Издање треба да је украшено сликама најбољих умјетника наших. Ово издање могло би примити на се цетињско књижевно друштво Горски вијенац или Сриска Књиокевна Задруга или Машица Сриска, а увјерени смо, да ће их народ наш радо потпомоћи у томе подузећу. На овај начин ћемо се и достојно одужити сјени бесмртнога пјесника и показати срећнијим и већим народима од нас: да имамо кога славити и да га има ко славити. Сарадник.