Зора

Бр. X.

3 0 Р А

Стр. 353

Једном је Наполеона питала Госпођа де Стал коју жену држи за највећу. Наполеон одговори: „ону која је дала највише дјеце." Хајне за то везује: тако је Госпођа де Стал у Њемачкој држала за највећег писца оног који је дао највише књига." Онима који су свикли да у књизи _Ое V АПетадпе од Госпође де Стал, гледају с Французима једно од највећих дјела овог вијека, ништа није забавније од ових жучних сарказама генијалног Чивутина: „О жене, жене, — вели даље: Морамо да вам много опростимо, јер ви љубите много и и шта више — многе. Ваша је мржња једноставна љубав. И кад ви пишете ваше је једно око управљено на хартију а друго на неког човјека, а то вриједи за све списатељке с изузетком грофице Хан-Хан коЈа је имала само једно око." (БетЉсћкпс!) „Госпођи де Стал, кад је писала своју књигу, једно је око било на хартији а друго на Тиљеријама." Дабоме да ни сад Хајнеово мишљење неће бити најправилнија мјера за дјело Госпође де Стал. Нико ко је имао у рукама ову књигу не може спорити печат генија који је на њу притиснут, што је овдје главна ствар. .Ое I' АИетадпе није књига која има само задатак да нам пружи слику њемачког духа и друштва. Њена је врлина баш у оном што је у њој опће, што је универзално. Она није данас апотеоза Њемачкој него апотеоза Госпођи де Стал. И ријечи ове велике жене „да није једно дјело велико по оном што каже него по оном што инспирира" највише вриједи за ову књигу, на чији ћемо пријевод ми Срби још дуго чекати. 1>е V АПетадпе уз њену књигу 0 Литератури инспирирала је, као што је познато, онај велики покрет романтизма који је у Госпођи де Стал нашао своју Музу, а у Шатобријану свог пјесника, да послије букне у читав устанак најотмјенијих духова препорођене Француске „када је, како красно вели Теофил Готје, заорио рог Хернанијев." Нови хо-

ризонти, нове обећане земље, нов живот над рушевинама укоченог класицизма и анемичне појезије за време револуције, открила је та књига Госпође из Копеа. Јер када је прснула на гилотини крв Андрије Шенијеа, „несуђеног француског Гетеа", чија је сама смрт одузела можда половину оног што се дало револуцијом, — када су се дигле барикаде, онда је у опћој промјени требало и клонулом духу француске умјетности промјене, нових извора и нова живота. Госпођа де Стал показује народну појезију, Шекспира, шкотске баладе, Осијана, затим свјежу њемачку појезију Гета, Шилера, затим Клопштока и Виланда. И тако постаје она велика романтичка школа, која са манифестом који је у предговору Кромгзела Иговог, и са Игом, полази као литија, као нов крсташки рат у свете земље дотле невиђене појезије. То је дјело њеног дјела 0 Њемачкој коју Хајне „није могао никад узети да се не наљути", и дјело Шатобријана „чији понос није никад могао гледати да се не смије." А то је дјело које се продужује. Револуција политичка и друштвена у Француској нашла је своју поборницу да је пренесе у литературу, у којој се револуционарни дух неће уставити ни до краја стољећа. Натурализам је њен ехо. Шен ехо одјекиваће и у потомствима, јер се једном за свагда указало да су путеви за Олимп тако многобројни. „То је била једна снажна справа која је отворила широк отвор у кинеском зиду старих предрасуда који се бјеше дигао између нас и Француске", вели Гете о њеној књизи Ое 1' АПета^пе. Прошавши још једном по богатим салонима замка Госпође де Стал, упутио сам се једном алејом, преко пута, у парк замков у којем се, међу четири мрачна авлијска зида, налази домаћа гробница. Ту је сахрањена Госпођа де Стал. Око ње леже њени родитељи које је толико волила, затим њена дјеца и даље потомство. Зидови су увијени травуљином и