Зора

Бр. X.

3 0 Р А

Стр. 327

Али небо ■— као небо — на све грдње мирно ћути, Јер до њега људске клетве не могаду достигнути. Проклињали људи даље и у помоћ Врага зваше, А незнају — срам их било! — да се сами оковаше. Модрич, 1899, ЈЈ. ЈС. Харабегобић Ш€ХК(7)\ — Хз ијесата „ ЈЧшиклије" т/(оноћ мркла — глухи часи, Мир царује на све стране; Санак мио Свуд се свио На шахове ђулистане.

А гле гори звјезде двије Пренуше се из сна свога, Мирно стале Па су сјале Врх конака Шаховога. Чије ли су звјезде оне? Кога прате у то доба? . Два севдаха: Ћерку Шаха Једна, друга њеног роба. Цариград.

Поноћ мркла — глухи часи, Мир царује на све стране; Двије звјезде Небом језде Драго двоје кроз бостане. А из Шахског сјајног двора Оружана чета бану. Воља Шаха: Два севдаха Да под љутим мачем пану. Поноћ мркла •—• глухи часи, Облак прекри звјезде двије, А са грана Ђулистана Смртну пјесму славуј вије... Остан Ј7. Јјјикић

Шехит — на добром путу пала жртва. Ђулистан — градина. Севдах — љубав (а у преносном смислу љубавник.)

Последња посдортна беседа (свечана прича, нуна најцрње туге и најљућих нрекора) — Чеда ЈТоповпћ —

кад се већ посмртна беседа сматра као један леп књижевни облик, онда зашто се у историји српске књижевности, поред толиких указима прослављених књижевника наших, не помиње и мој покојни пашеног, који је за свог кратког а плодна живота написао равно три стотине посмртних беседа и штампао их којегде?! По моме, да се тек онако изразим, скромном схватању, то је тешка неправда, управо то је

грех без опроштаја. Болан, штампати двеста деведесет и девет својих књижевних радова и не бити ма и гдегод на корицама историје српске књижевности забележен, — то, ако није случајна грешка, онда је на сваки начин књижевна неучтивост. Да имам нешто пара (као што их, дао Бог, никад немам) прикупио бих све те његове неоцењиве умотворине и издао на свет као књигу, која би, уверен сам, куд и камо бо-