Зора

Бр. X.

3 0 Р А

Стр. 329

у својим ранијим посмртним беседама, којих се слушаоци јамачно опомињу. (Види 125. бр. „Дневног Листа" од 1889. године, као и 15. бр. „Одјека" од 1890. г., као и 29. бр. „Видела" од 1890. г., па у неколико и 99. бр. „Старе Србије" од 1891. г. и 13. бр. „Уставности" од 1882. године.) Као год што не могасмо обићи а да се не дотакнемо питања о суштини живота, тако нам се ево у јавној мери само по себи намеће и питање о смрти, о тој грозној природној појави, о тој, да се песнички изразим, тужној мети живота. Па збиља, кад смо већ ту, онда се бар запитајмо у овом тужном и свечаном тренутку: шта је то смрт и у чему се управо огледа суштина њена? Као год што смо имали разлога да избегнемо непосредан одговор на прво питање, тако исто имамо разлога, ако не још и куд и камо више, да и са овим поступимо на исти начин, јер су моје властите реФлексије о смрти извесно слушаоцима већ врло добро познате. (Види 5., 23., 48., 77., 100., 113., 185., 203. и 255. бр. „Дневног Листа" од 1888. г., као и 13., 55., 88., 104. и 155. бр. „Одјека" од 1889. г., као и 44. 77. и 90. бр. „Српске Независности" од 1889. год., па и 15. бр, „Малих Новина" од 1888. год. у виду посмртног огласа.) И према томе мени не остаје ништа друго, до да с јадом у души и сузом у оку завршим последњу реч у почаст покојнице, коју смо за часног јој и врлог живота толико поштовали, толико волели и уважавали.*) *) Душе ваља, беседник се и овде мало пребацио, исто као и мало пре, али је за то извесно имао каквог скривеног а онравданог разлога. Право рећи, он покојницу није познавао, а сумњам да је и једном видео за живота.

Расилакани зборе! Ја апелујем на срце твоје! Ја рачунам на сузе твоје, које овом приликом, видим, горко проливаш! Ја најзад присвајам право да у име твоје болним гласом ево изустим: Покојнице, лака ти црна земља и вечан ти помен међу нама! Твоје ће име и остали народи вечито с поштовањем помињати." Истина овом завршетку неки су се безбедници мало и насмејали, али ја ипак сматрам да су то учинили само из неразумевања. * Штета, и опет велим штета! Таквог једног врсног и заслужног радника и не поменути на надлежном месту! Па што је био импровизатор, то нема више! — Знам, једном сам баш био сведок те његове ретке способности. Баш смо се заједно десили код једне наше рођаке, коју је истог дана дубоко ожалостио напрасан смртни случај у кући. Покојница је лежала на самртном одру с венчићем око главе, а покривена комадом чисте ружичасте свиле. Наша рођака је горко плакала, наричући о појединим милим епизодама из живота покојнице, а ја сам скрушено сркао црну каФу, пушио цигару за цигаром и у души проклињао прву мачку на свету и цео мачји род, који тако често са беспоштедном халапљивошћу насрће на невине и благородне становнике и најскупоценијих кавеза салонских. — Мој покојни пашеног, Бог да му душу прости, био је веома узбуђен. Кад смо најзад по неодољивој жел.и домаћице у свечаној тишини изашли да у башти погребемо смртне остатке незаборављене покојнице и кад домаћица на једној алеји бела лука прстом ископа раку и у њу свечано