Зора

Стр. 374

3 0 Р А

Бр. XI.

равио сасвим. Мара прежалила Ристу па се удала за једног сахаџију из Босне па с њиме сретна... * * * Пролистала гора. Шњегови се планински растапају па ријеке набујале. Ласта цвркуће а ждралови прелијећу чак на Дунав. Замирисала кадуља и вријесак, па челе излетиле да купе мед. Виногради се окопавају, лоза набрекла, сунце грије, сјутра је Ђурђевдан. Јово узео изум од мајстора, па се нешто успроврзо, сад уз чаршију сад низ чаршију, купује накве ствари, требају му — сјутра му је крсно име... Дан пролази, ево вечери. Сјела мати Ристина, сјела и Јока и Стана па плачу. Пред иконом св. Ђорђа гори кандило, тужно гори, и свијетли се као оне сузе што их ове три сиротице лију. Сјутра нема ко да прислужи свијећу, нема Ристе, па плачу. — Отворите! — наједанпут зачу се с авлинских врата. — Ко је? — истрча Јока млађа сестра Ристина па пита. — Ја сам, отвори. — И Јово ступи преко авлинског прага, па право У собу. — Добра вече! — Бог ти помого! — одговори мати Ристина, па бризну у виши плач. Та он Јово, друг је њезиног Ристе па јој се ране позлиједиле. Стана, старија сестра Ристина побјеже у другу собу, ђевојка на удају па се крије . . .

— Е, знаш — рече Јово пошље кратког ћутања — ја нисам дошо, да плачемо него да се вечерас у очи крсног имена провеселимо. Немој тако... Него слушај. Ја сам био друг Ристин. Живили смо као два рођена брата, па хоћу и сад да му будем вјеран и прави друг. Ви немате никог, сами сте. Ево мене, ја ћу с вама, ја хоћу да замијеним Ристу, хоћу да будем ваш ранитељ. Ето ти имаш шћер за удају. Стана је права ђевојка, па ако хоћеш а ако хоће и она, те је драга воља, ја је примам за жену па нека буде сретно... ја сам све удесио ... Мати Ристина гледа у Јову а не вјерује да је то он, не вјерује, даје то јава, она сања... Не вјерује да чује тај глас... То је обмана, то су мађије и она грца, гуши се — плаче, а пред иконом светог Ђорђа кандиоце веселије затрепта... * Освануо Ђурђевдан, осванула срећа матери Ристиној. Јово јој постао син; Јово јој коло у кући повео; Јово јој прислужио крсну свијећу; Јово је сада ранитељ њезин, ранитељ свију њих. Веселе се сватови а весели се срце Станино; весели се небо и сунце а тамо, још од разданка, у башчи под расцвјеталом ружом, непрестано пјева једна тица, пјева слатко и мило. То је душа Ристина слетила па захваљује другу...