Зора

Бр. XI.

3 0 Р А

Стр. 375

Ви -— )\нтон Једне грјешне ^есе.е „о ћИ В о М „ ее Андреј Степанић Пересолин из позоришта... Возио се он и размишљао о користи, што би је доносила позоришта, кад би се у њима давала комађа моралне садржине. Пролазећи мимо управе, он преста мислити о користи и стаде гледати на прозоре зграде, у којој је он — изражавајући се језиком појета и лађара — управљао крмом. Два прозора на дежурној соби била су јако освијетљена. „Је ли могуће да се ти све до сад натежу с рачуном?" помисли Пересолин. Четири их магарца тамо, па још ни до сад не свршише! Шта би добри људи помислили, већ да им ни ноћу недам мира... Идем да их отјерам... Стој, Гурије! Пересолин изађе из екипажа и пође у управу. Парадна врата била су затворена, стражњи пак улаз што је имао само једну покварену браву, био је широм отворен. Пересолин се послужи овим пошљедњим, и за један час стајао је већ у врати дежурне собе. Врата су била помало отворена и Пересолин, завиривши унутра, угледа нешто необично За столом, претрпаним великим рачунским листинама а при свјетлости двију лампа, сједјели су четири чиновника па се картали. Усредсређени, непомични, с лицем обојеним зелено од лампиних штитова, они су напомињали на баснословне утворе или, сачувај нас Боже, на оне, што праве лажне новце... Још им је већу тајанственост придавала њихова игра. Судећи по њиховим манирима и карташким терминима, што су их овда-онда узвикнули, био је то винт; али судећи по свем оном, што је Пересолин чуо, та се игра није могла назвати ни винтом, па чак ни игром карташком. То је било нешто нечувено, чудновато и тајанствено... У чиновницима је Персолин познао Серафима Звиздулина, Степана Ку-

нт Чехов —• лакјовича, Јеремију Недојехова и Ивана Писулина. — Како ти то играш, ђаволе холандски, расрди сеЗвиздулин, гледајући гњевно на свога партнера У1з-а-У1з —Зар се тако игра? У мене су Дорогејев, Шепељев са женом и Степка Ерлаков, а ти идеш с Кофејкиним? Ето изгубисмо два „штиха"! Него си ти, купусна главо, требао поћи са Поганкиним! — Ну, па шта би онда било? наљути се партнер. — Ја бих пошао с Поганкиним, а у Ивана Андрејића Пересолин у рукама. „Уплели, ето, и моје име"... слеже плећима Пересолин. — „Не разумијем!" Писулин раздијели поново и чиновници продужише: — Државна банка... — Два — финансијска камара. — Без адута... — Ти без адута?? Хм... Губернијска управа —- два... Пропасти ■—-папропасти, ђаво га однио! Мало час на народној просвјети без и једног „штиха" остао, а ево сад и на губернијској управи насједање. Да пљунеш! — Мали шљем на народној просвјети! „Не разумијем! прошапта Пересолин. — Играм са државним... Бацај, Вања, каквог му драго титулирца, или губернијца. — Зашто титулирца? Ми ћемо га макнути и Пересолиним... — А ми ћемо твог Пересолина по зуби... по зуби... У нас је Рибников. Не ћете ни „трика" имати! На сриједу са Пересолинком! Шта је, бештију, кријете! „И моју жену умијешали"... помисли Пересолин. — „Не разумијем." И, не желећи и даље бити у недоумици, Пересолин отвори врата и уђе у дежурну. Да се пред чиновницима појавио