Зора

Стр. 384

3 О Р А

Бр. XI.

пјех, формалност, предрасуде, ни ма шта друго што долази изван њега, не би му било у стању да поквари оно што је већ написано — јер оно што бјеше написано, бјеше он сам; он је давао израза само својој души и није разумијевао могућност да мијења ма једну ријеч, када не бјеше мијењан онај осјећај који је инспирирао. Шилер није, без сумње, могао бити без љубави и за себе самог. Ако је така љубав потребна за славу, она је тако исто потребна за рад; али су пошљедице свагда јасне у томе, гдје бјеше проста сујета а гдје љубав за славом. Једна иде за тим да славу ескамотира, да је добија мајсторлуцима, друга да је освоји. Једна је брижна сама о себи и тоне у самообмане; друга рачуна само с природом и повјерава њој да све потчини. Најпослије, чак и изнад љубави за славом има један осјећај још чистији, а то је љубав за истином, која ствара од писаца убојно свештенство у једној племенитој ствари, јер су они данас ту да чувају освећени огањ кад слабе женске нису више за то, као што бијаху некад. Дивна је то ствар невиност генија и чистота снаге. Оно што шкоди идеји доброте, то је што је узимају често за слабост; али ако је она здружена већма са свјетлошћу и енергијом, она нас онда може да упути да разумијемо, како нам је могла Библија да рекне, да је Бог створио човјека по својој слици. Шилер је чинио себи неправо улазећи у свијет са једном уобразиљом која још луташе; но за то са снагом његових година он хваташе до оне узвишене чистоте која рађаше високе мисли. Никад он немађаше везе са лажннм осјећањима. Он живљаше, говораше и твораше као да не бјеше рђавог свијета. Кад сликаше зле људе у својим дјелима, бјеше то с више претјеривања а са мање дубине него што би било у случају да им бјеше ближе. Зли се људи представљају у његовој уобразиљи као једна препона, једна физична казна; и можда због многих обзира које имађаше ми их не видимо

као природе с разбором; навика на злочин претворила је њихову душу у један покварен инстинкт. Шилер бјеше најбољи пријатељ, најбољи отац, најбољи муж. Ни једна врлина није недостајала његовом благом и тихом карактеру кога је распаљивао само његов таленат. Љубав за слободом, респект према женама, одушевљење за з-'мјетношћу, обожавање Божанства, све то заносаше његов геније. Много се говори да езрп(; може да замијени све друго. И ја то вјерујем али само у дјелима гдје господари умјење. Али кад хоћемо да цртамо природу људску у њеним бурама и њеним понорима, ваља имати душу коју је олуј потресао али гдје небо силази да поврати мир. Први сам пут видјела Шилера у салону војводе и војвоткиње од Вајмара, у присуству једног друштва образованог колико и импозантног. Он је читао врло лијепо француски, али говорио није никад. Ја сам одржавала ватрено супериоритет наш у начину наше драме изнад свих других, али се он није ни мало устезао да се бори против жена и поред незгоде у коју је морао долазити са потешкоћа и отезања, које је имао изражавајући се француски. Исто тако мало зазираше и од оних који слушаху а који имају мишљење противно од његовог и он је говорио нагоњен на то једним увјерењем које бјеше његово чисто и интимно увјерење. Ја се послужих с почетка да га одбијам француским оружјем, живахношћу и лакрдијом, али сам наскоро познала колико бјеше мисли у ономе што говораше Шилер кроз све препоне у својим ријечима. Он бјеше тако скроман и безбрижан у ономе што се тицаше његовог личног успјеха, тако горд и одушевљен у ономе што држаше за истину, да сам од тог тренутка, постала му одана једним пријатељством пуним обожавања. Кад га је још младог снашла болест без сваке наде, његова дјеца и његова жена, која заслуживаше везу којом он бјеше везан за њу хиљадама својих вр-