Зора

Бр. XI.

3 0 Р А

Стр. 385

лина, засладили су му његове потоње тренутке. Госпођа фон-Волцоген, једна пријатељица која бјеше у стању да га потпуно разумије, питаше га на неколико

сати пред смрт, како му је. Све мирније, одговори он. И збиља, зар он немађаше право да се повјери небу, којем је он помагао владање на земљи. Ј. 2.учиЋ

•еГ

ЈЈиоградско ЈТозоришШг.

Тако је морало бипш, драма у четири чина, написао Бранислав Ђ. Нушић. У нас се од вајкада виче, да је наше друштво још неразвијено, чак да је још у повоју и да, према томе, у њему нема градива за драму или роман у правом смислу тих ријечи. То је ужасна претпоставка, али која, као и свака претпоставка, не мора бити, а и није тачна. То чак и није права претпоставка, но је фраза најобичнијег кова, какву је само Србин кадар створити. Наше друштво већ има своју оштру физиономију, свој тачан тип. Оно се постепено, на националној подлози, развијало, достигло је неки свој врхунац и одмара се у — ћор сокаку. У нашем друштву има Хамлета, Отела, Тврдица, Тартифа (њих можемо чак и извозити), као и остала потпуно развијена друштва. Али ми немамо нечег другог. Ми немамо људи оштра вида. Све је то кратковидо. Наш друштвени живот — какав је такав је — кипти од драма, трагедија, комедија. Ми чак играмо у њима, ми смо чак, да се застарјело изразим, главан јунакуњима. Ми несвјесно пролазимо крај њих, готово обрађених градива, али их не видимо, не осјећамо. Нас ти предмети, та готова и обрађена градива, треба да боду

у очи, да нам се сама увуку у душу и да их тек онда видимо, осјећамо. Ми, зато, још задуго нећемо бити кадри, да запазимо најсуптилније финесе. Ми их тек онда запазимо, кад огрубе, постану тип, шаблон. Ми немамо оштар вид, немамо фине, врло осјетљиве живце. Наше очи још нису покварене, њихов вид се још није ни изоштрио. Ми смо још врло незграпни, као какав затуцани паланчанин. Зато ми још не можемо ништа велико изводити... Нушић потврђује моје мишљење, апобија ону нашу овјештану, стереотипну фразу. Не зна човјек, да ли рад тога да се љути, или радује. Треба да се љути, што је тај дефицит, са својим ужасним пошљедицама, данас тако отрцана појава у нашем друштву и сви смо се ужасавали (али никад као данас, јер данашњи дефицитлија је краљ свију осталих) кад о њему чујемо и нико до данас није нашао за вриједно, да у својем роману, својој драми објасни ту појаву, то ужасно, готово епидемично благајничко зло, да нам, проучивши савјесно наше данашње социјално стање, саопшти свој логичан закључак. А треба да се радује, што је то садаучињено и што је то Нушић учинио...