Зора

Стр. 386

3 0 Р А

Бр. XI.

Тема драме је врло обична, зато је и драма иостигла иеобична успјеха. Једна дјевојка вољела је једног човјека, али је, као што се то обично дешава, пошла за другог, кога, наравно, није вољела. Муж њезин, а то је у таквим приликама готово правило, срдачно ју је вољео и на све могућне начине је гледао, да је обрадује те тиме бар да је освоји. Али стара љубав се не заборавља. Она њега не воли, чак га ни мало не поштује, бар из захвалности према његовој љубавничкој пажњи. Он је бомбардује пажњама, поклонима и свакојаким стварима, које сачињавају насушан хљеб сваке луксузне даме. Наравно — дефицит! Двије несреће га наједанпут упропастиле, што је благајник и — што има такву жену. Свак живи ће увидјети — па и онај ко никада у својем животу није направио дефицит — да је то у кући било као неки гром из ведра неба. Треба наћи десет тисућа динара! А он је још чиновник, нема зграда од тврдог материјала, дапонуди зајмодавцу интабулацију напрво мјесто. То су, Бога ми, тешке ствари! Њему пада на памет — зачудо што је човјек у несрећи велик проналазач — његов познаник — несуђени муж жене његове. Али она не пристаје на то. Она га се боји, као да је она гомила барута, а он жеравица. Најзад се сјети, да замоли својег оца, који тога дана мора спремити мираз своје млађе кћери, чији ће прстен тога вечера бити. Она добија тај новац, али да га врати за недјељу дана.... Мину и недјеља дана. Новаца нема — та, за име Бога, нису крушке!... Долази њезин несуђени, јер му се њезин муж обратио за помоћ. Он није код куће. Онагаприма. Он даје новац њој, као својој пријатељици, она се вајка, али га најзад прими... Жеравица једошла сасвим близу барута, још један трен — али га млаз студене воде у часу покваси. Дужност! И она не прима новац... У породици њезина оца плач и јецање. Мајка и испрошена ћерка не знају рад чега се прстен одлаже. Нови пријатељ, дјевојчин будући свекар, нестр-

пељив је и хоће да квари. И погурени отац долази својој несрећној кћери и моли је, кад већ немају новаца, да бар оду заједно оној другој несрећној кћери и да јој испричају цијелу ствар. Али само то не! Његова кћи неће, да буде рад ње и остала породица несрећна и каже својем оцу, да имају новаца. Радостан отац одлази својој кући, да саопшти веселу вијест, а она узима шешир и одлази — својем несуђеном мужу. Прстен прошао, дефицит попуњен, а изгубљена њезина част. Љубавник долази, а она му излива сву своју бескрајну мржњу, како је то само кадра учинити јунак жена скрханога поноса. Мужу исповиједа свој гријех и моли га, да је убије. Он неће — тек што се, јадник, отресао једне биједе! — но дозива њене родитеље и хоће да је њима преда, јер он неће с њоме више да живи. Она неће и ту срамоту да преживи, па се — убија. Тако је морало бити... Мени и сада, још послије неколико дана, звони у ушима то ужасно и студено: Тако је морало бити, као ледена смртна пресуда судбине.... Ово је најбоља драма из нашег друштвеног живота. Од тог комада настаје нова епоха у драмској и васколикој нашој књижевности. И као таквом комаду ја хотимице и с радошћу превиђам све његове мане. Овом драмом ушао је Нушић у свој прави колосјек. То је он, додуше, већ доказао и својим Рамазанским вечерима, у којима је свака друга приповијетка драма с обилном и природном радњом, само без подјеле у типове. Ово је његов прави пут, ово је најблагодарнији посао драмскога писца. Ја још једном понављам: Ово дјело му је у толикој мјери пошло за руком, да му човјек, хтио не хтио, мора опростити ону нетипичну биоградску средину једног чиновника и једне ћифтанске породице, онај шампањ и оно — самоубијство... Ми имамо сада само два драмска писца: Драгутина Илића и Нушића. Један је за историјску драму, други за драму из друштвеног живота. Не бих желио, да у бо-