Зора

Бр. XI.

3 О Р А

Стр. 387

љим рукама буде наша драмска литература. Али и један и други ступају сада на земљиште, у нас, по готову, сасвим непознато. Илијћје отишао у давну, легендарну и мистеријозну прошлост, а Нушић остаје међу нама и отвара нам очи, које су до сад гледале, а нису видјеле. Оба пута су врло мучна и трновита. Један је срећно прешао тај пут и дошао је до своје мете, која му се из далека свјетлуцала, као какав свјетлац. Други иде њиме и с нестрпљењем чекамо, да и тај заборављени творац дође до садашње своје мете. Србија ће бар у овом надању бити срећна, бар ова нада неће остати нада, као и све њезине небројене наде... А глумци? Гца Нигринова још непрестано хистерично јеца и то јој је постала страст, које се неће тако ласно ослободити и која ће, временом, неминовно поткопати њезин умјетнички реноме и ми ћемо с правом почети сумњати у њезин таленат. Г. Гавриловић, био је, као човјек, елегантан, а кажу, да је тога вечера, изузетно од својег принципа, чак знао и своју улогу. Биоград. Лера С. Жа/геШоб. Сутон Њзв Војнотзића. Прије неки дан је први пут добио ријеч у биоградском позоришту кнез Иво Војновић, који је досад, пишући своје ствари латиницом, био једино представљан у Загребу. То је тај дубровачки драматик, како изгледа, кога нам је прошла позоришна управа, у своме Годишњаку, обећала била приказати, па — „много хтјела, много започела, час умрли њу је помео." Сљедујући примјеру своје претходнице, садашња позоришна управа приредилаје једно српско вече од три нова оригинална комада у једном чину, и том приликом оградила је Војновића Брзаком и самом собом, тј. Нушићем. По предмету и обради својој Сутон, међутим, не пристаје никако уз лакрдије ни једног ни другог

од поменутих биоградских писаца, јер је он „други дио трилогије, која цијела има да прикаже" — каже сам Војновић у предговору — „оно дуго умирање старога Дубровника у XIX вијеку." Војновићево дјелце тражи нарочито расположење у публике, које се ничим диспаратним не смије кварити ни прије почетка ни по завршетку. Иначе је његов ефект у суштини својој пропао, и боље је не давати га. То је елегија на развалинама рођена дома, која се пјесничкој души у једном срећном моменту инспирације причула, и коју је Војновић умио вјешто саопштити гледаоцима, разумије се, ако се учини све што треба, да му се представом, ако не помогне, оно бар не одмогне. За биоградско позориште ово је био двогубо тежак посао, али је с тога захтијевао двогубо озбиљну пажњу. Прво, таква пјесничка нит, испреплетана тананим, финим, њежним љепотама, мора се исто тако њежно прихватити, а друго, дубровачки типови — у овом случају још особењачки — и сва средина његова, морају се са разумијевањем изучити. Тога ради ваљало је овај комадић дотле пробати, док се све тешкоће у схватању улога и савлађивању дијалекта, не уклоне, под условом наравно, да свима пробама, почев од читаће, руководи онај ко разумије ствар; тога ради ваљало је начинити нову декорацију за собу у старој дубровачкој палати, кад већ режија није у стању у вашару садашњих декорација ништапристојно искомбиновати; тога ради ваљало је постарати се за одијело што тачније за све; тога ради ваљало је благовремено замолити кога ко зна, да опише свијету ко је Војновић и какав је то пјесник; тога радиваљало је најзадподијелити улогетако да то буде од свих могућих подјела најбоља. Међутим од свега овога није урађено ништа, и то се на представи одмах видјело, чим се дигла завјеса. Ја не знам колико је било проба, али је ван сваке сумње, да их ни из близа није било довољно; на оној дворани није било ни оног што свака кућа у приморју има, играло