Зора

Стр. 388

3 0 Р А

Бр. XI.

се у оном што се имало, обучено у оно што се затекло, а улоге су подијељене тако да то буде од свих могућиих подјела најгора. Бар што се тиче јмушких, ово се са успјехом постигло. Оне двије аристократске мумије дубровачке, она два типа тако важна по локални колорит, којима ми овдје у Биограду можда не увиђамо истинитост, представљала су два ни крива ни дужна глумца, иначе сасвим честити људи, али на које се тек у петнаестом часу могло помислити за такве улоге. Међу својим члановима, међутим, управа броји и В. Миљковића и С. Тодоровића и И. Станојевића (пошљедњи за Васу Херцеговца). Ако те људе није имала моментано на расположењу, требало је одложити Сутон. (Далматинац глумац Руцовић није у опште имао никакву улогу.) Јер има нешто што је прече, а то је глас Народнога Позоришта, тојеонај разлог, због кога се ваБиоград. 29. октобра

Поезија и лузика срискога народа. Под уредништвом Др. А. Свободе излази у Лајпцигу ваљано уређивани музички лист Т^еие Мизгк - ЕеИип^. Покрај богатих илустрација знаменитијих пјевача, пјевачица, у. опште људи, који су се одликовали" и који се одликују на пољу музике, доноси тај лист биране плодове њемачке белетристике, одабране композиције и музикалије, а што га највише дичи, ваљане чланке о музици у опште, као једној грани онога, што ми разумијемо под именом Лијепо. Лист се тај не бави специјално музиком њемачког народа, него баца погледе на производе страних народа и на пјесничке и музичке тековине њихове. У броју 2. и 3. за год. 1900. налази се чланак, који говори о поезији и музици српскога народа (Роеа1е шн! Мдз1к с1ев аегМасћеп Уо1кев).

љада Војновић у опште и представља у Биограду. Глас тога позоришта изискује да биоградска представа Сутона не заостане ни у чем иза оне у Загребу, гдје се тај комад, цијеле прошле сезоне, играо, и гдје се врло добро појмило о чем се ради. Ваљало је да Дубровчанину Војновићу српско позориште буде још више његова кућа, него хрватско. А Војновић је то заслужио, јер је то једини наш пјесник чије драме личе на европске драме. Овако је, на жалост, његова прва посјета у Биограду била инкогнито, и што јејош жалосније, он нема рачуна да се, у оваким приликама, опет овдје јавља ни својим Ектшокцијем ни својом Психе. У осталом Г. Нушић је имао разлога да озбиљно узме једног српског драмског пјесника, и мање значаја, већ и стога што он својадјела и прима сам и сам се стара о њиховом представљању. аск

Нама мора на сваки начин да ласка, када се о стварима, које нас заносе и које се нама свиђају, води рачуна и у којој другој књижевности. Изгледа нам, да смо онда у своме мишљењу и у својој критици јачи и сигурнији, кад нам то мишљење и ту критику одобри човјек другог језика, друге народности. Онда чисто сами себи више вјерујемо. Нама је до душе добро познато, да се о поезији српскога народа говорило у књижевностима свих образованих народа, да је у почетку XIX. вијека постало то у неку руку књижевничка пасија, да се изучава српеки језик и да се студирају српске народне пјесме. Нарочито су се с особитом вољом тиме бавили њемачки литерати. Нијемци су нас у томе погледу најприје и највише завољели. Доста је споменути само то, да је класичност српске народне поезије по-