Зора

49*

Бр. XI.

3 0 Р А

Стр. 389

такла и њихова генија Гете-а, којим се толико поносе, да се позабави њоме, а да се не спомиње Грим, Талфијева, Герхард и Капер. Свима је овима импонирало највише то, што се српске народне пјесме појавише, али не преписане са каквих старих пергамената, са каквих пожутјелих листина, него похватане из живијех уста једног жива народа, сакупљене са струна живих народних пјевача. Њих је занијела садашњица. У упоређивању њемачке народне и српске народне поезије морала је пасти у очи разлика, која се односи на само биће њезино. Класичност њемачке народне поезије живјела је, па се и преживјела; она бијаше за класичност већ са свијем мртва, непродуктивна; да је постојала доказаше само пергаменти и старе листине. Српска је народна поезија жива, та поезија тече још са живих усана једнога народа, она је продуктивна, па ипак — класична. Занесени дакле класичношћу оЈсгизе народне поезије они само затоуче српски језик, да у оригиналу могу уживати у тој класичности. Грим превађа српску граматику на њеМачки језик само да макар на који начин помогне зачараној браћи у учењу српског језика, у бољем схватању и разумијевању српске поезије. Када се знаде за заузимање и одушевљење ових њемачких литерата за српску народну поезију, излишно је онда спомињати оне похвале, којима сусретоше српску народну поезију словенски научници Копитар и Шафарик. Доста то, почетком XIX. вијека бијаше српски народ — апстрахујући овдје његову дивовску борбу за политичку самосталност — међу образованим европским народима једна, да тако речемо, врло симпатична личност. Тој симпатији код иноплемених народа даде највише повода појава српске народне, самоникле, живе и продуктивне поезије. Великани једног образованог народа почеше се њоме бавити, почеше је проучавати, а то је, наравно, морало пробудити интересовање, изазвати жељу, да се томе настојању великих имитује. Није чудо онда, што се у књижевним круговима нарочито њемачког народа непрестано водила неко вријеме ријеч само о љепоти и оригиналности српске народне поезије; није чудо, што се појавише баш у њемачком језику толики пријеводи српских народних пјесама. Српска се народна поезија, покрај индијске и грчке народне поезије, узима као Ђег1;шт за проучавање постанка на-

родне поезије, тим више, што та поезија живи, што се налази 1п зШд ДогепсИ. Одатле и потиче оно настојање, да се из циклуса народних пјесама о Косову створи једна цјелина, један епос као што је Илијада. Наравно, Сигфрид Капер покушава својим дјелом Ригз^ Ј^агаг то далеко раније, него ли у нас Павић и Новаковић! Толико о поезији. Она је својом једрином, својом оригиналношћу и својом садашњошћу извојевала заслужену побједу, а томе је највише било узроком, што је Вук издавао зборнике својих народних пјесама у крилу њемачког народа, па за то и не прођоше неопажени. Тако се и у овоме чланку спомиње у кратко историја српске народне поезије од Качића до Караџића, даје се кратак преглед раздиобе пјесама по садржини, а на пошљетку и раздиоба њихова у главном принципу на мушке и женске пјесме, па се прелази на саму музику. Музика српске народне поезије је у очима страних народа, нарочито њемачког, њезина Ахилова пета. Свима је пала у очи њезина слабо развијена мелодична страна. То и ми Срби сами признајемо, и ако не у толИкој мјери, колико странци. За музику јуначких народних пјесама не велимо ништа, сви се у томе слажемо да је монотона, и бранимо се тиме, да то у ствари и није музика, него само мелодично рецитовање једре пјесничке приче, које само прати и у неку руку надопуњује плачни глас струне са гусала. Теже нам је кад нам се каже, да нам муаика женских народних пјесама није мелодична, а ми и у њој видимо неку класичност, неку недостижност. Ми смо шта више толико њоме занесени, да некако преко ока гледамо сваку данашњу композицију, ако јој на челу није ударен печат: по народним мотивима. У томе смо погледу врло једнострани, ако хоћете, одвише заљубљени сами у се. За то нам тако тешко и пада на срце такав пријекор, па макар што њега изговарају земљаци Мозартови, Шубертови, Бетовенови и Вагнерови. Али су Нијемци увијек налазили начина, како да оправдају тај недостатак музике и мелодије у тако снажној и богатој српској поезији. Сигфрид је Капер то овако растумачио: „И ако је у тако високу степену углађена поетска страна, сам текст српских пјесама, у толико ниже стоји само пјевање, мелодична страна. Изгледа, као да врсноћа текста само ријетко