Зора

Стр. 366

3 0 Р А

Бр. XI.

сигурни, да ће добијати некаква посебна ивдања. Дакле, опет велимо, окрените обрните, па је све по старом, само ће „Летопис" место четири пута излазити шест пута годишње; али ће свеске бити мање. Ова најновија реФорма, по нашем мишљењу, није у ствари ништа. Ми опет налазимо Матицу Српску ондје, гдје је и до сада била —- на раскрсници. Она се колеба. Хтјела би нешто, а не зна пута. Онај пут, који јој је најпробитачнији она неће. Она ће и даље расписивати награде за дјела, која се већ толико година траже, даваће награде писцима и ови ће за награђена дјела тражити издаваче или ће за штампу издати примљену награду. Матица ће пак и даље често помишљати, као што мисли од како се преселила из Пеште у Нови Сад (1864. године) на растуривање својих књига, јер „Матица Српска не би могла о себи рећи, да врши културну мисију, ради које је основана и досад одржавана, ако не би ишла за тим, да споје књиге растури у што пространије кругове Српскога Народа" — вели Матица у своме „позиву". Хвала Богу, када чусмо ове ријечи. Да, Матица Српска основанаје 1826. године са том културном мисијом: да издаје и растура своје књиге. Али које су те Матичине књиге, које је она осим „Летописа" издала у пошљедним десетинама година? -— Издала је лијепу збирку „Књига за народ"; али то је све из Коњевићевог Фонда, а Матица је свој прави задатак пренебрегла. Хоће ли она, као што изјављује, да врши кулшурну мисију, она треба, да погледа добро око себе; треба да добро види све што има српски народ Биоград.

данас, и да уочи оно што нема и што му треба, па да према томе и удеси свој рад. То што нема данас српски народ, а што му треба, то је добро уређени велики литерарно-научни мјесечник и јака накладничка књижара. То је још поље рада Матице Српске. Преобрати ли она свој „Летопис" у мјесечну ревију за књижевност и науку, и прикупи ли око њега све најбоље српске, књижевнике и научнике, и приступи ли она издавању старијих и новијих дјела српских књижевника, она ће доћи брзо „до што обилатијих средстава", српским књижевницима и научницима створила би вољу за обилат рад, а српској књижевности учинила би необичне услуге. Таквим својим радом Матица би себе препородила и била би у српској књижевности права Матица, те допуњавала Српску Књижевну Задругу, а да би и Матица и Српска Књижевна Задруга још боље напредовале, да би српској књизи створиле могућност, да што дубље продру у све слојеве раскомаданог српског народа, оне треба заједнички да свима силама приону на организацију српских књижара. Повјереници, на које се до сада ослањала Српска Књижевна Задруга, а на које се ево сада узда Матица Српска -— са свим је несигуран начин растурања књига. Повјереник данас је овдје, сјутра ондје, а књижаре су сталне. У осталом није ни право злоупотребљавати доброту и заузимљивост појединих људи. Оснивајте српске књижаре; од њих ће имати користи и Матица и Задруга, а преко њих ће и свака српска књига имати много више купаца. пан. Ј7. ибаљебић