Зора

Бр. XI.

3 О Р А

Стр. 367

Лјеснишшбо с!ПЕЕЕ>

о.

нв ТРПМ€ I.

љиљане, цвјете драги, Ко ти даде мирис благи, 0, љиљане, цв'јете драги? „Она, што је вјетрић мио Из ружица рајских снио, Она мени, друже драги, Даде овај мирис благи!"

0, љиљане, добро моје, Ја, какво је чедо твоје, 0, љиљане, добро моје? „Лзупко, смјерно, свето, вјерно, Њежно, благо, мило, драго, Пуно сунца, неба, раја, И анђеоског уздисаја."

О, љиљане, добро моје, Ђе је, ђе је чедо твоје, Да ја виђу чедо твоје, 0, љиљане, добро моје? „Ту сред мале чаше моје, Ту је, ту је злато моје, Злато моје — злато твоје, Златна душа драге твоје!" II. Златно сунце за горама спава, Над санком му пропојало славље, -

Слатко смиље и љубица плава Златном сунцу мекано узглавље... Моја драга мори ли те тама, Ходи к мени па не буди сама...

III.

Пред ножицам твојим, оборене главе Миришу и стрепе љубичице плаве, Кб да свака моли: Пољуби ме, драга, твој пољубац мио Моја душа воли! Сву милошту слатку тује Господ слио, Ту анђео сваки посвећен је био Кад је у рај хтио!

Твоје руке нек су ми узглавље, Твоје грло нек надпјева славље, Твоја душа надмирише миље, Слатко миље: љубице и смиље!.

А ти кб да чујеш шта цвјетићи желе: Примичеш им лице и уснице вреле Па те љубе редом, И гледају у те, уздишући лако, Са сузнијем гледом. Ал мани их, мани... Ја се, душо, бојим Да ти слатку душу не испију тако Пољупцима својим!... Јјлекса Шаншић