Зора

Стр. 368

3 0 Р А

Бр. XI.

— )\лзкса г \*ахранисмо га... На ново-уздигнуту хумку падали су златни увеоци што их вјетар доносаше са оближњих маслинових и смоквових грана, а пошљедна опроштајна пјесма губила се у хладном сумраку новембарског предвечерја. Уском стазом гробља враћала се је поворка разних липД, само он једини, тај „јадни" Јово, стајаше још тамо над Ристином хумком као црни ступ... * Ристо и Јово били су другови. Своје дјетинство провели су заједно. Један их учитељ учио, а кад су дорасли за посао, родитељи их одведоше на занат код старог кундурџије Лазара. Године текле и они постали момци, прави момци; а ваљане руке па зарадиле себи. Они бијаху обучени у лијепо народно одијело: бијеле докољенице, плаве шалваре, црвени копаран а на глави завратка са херцеговачким грбом. Момци млади па их срце потегло за ашиковањем. Обилазили махале и сокаке, а онај сокак, што је тамо на пријечкој страни испод Хума, био им је најмилији. Тамо у малој ниској кућици, расло материно злато, расло па нарасло — права севлија!... Што је цура у махали и бутум око махале, ни једна не бијаше као Мара Санчића. Ама, знаш, болан, кад се она у светац обуче у оне димије од џанФеза, па она кратка јечерма, што се упила испод оне двије груде... па онај мрки Фесић са златном граном, па још кад видиш оне очи, оне велике лијепе црне очи, е болан ли-

уг Шанткћ Стеки УКакули јепо да „звизнеш". Па и није момка било, који се у тај Марин сокак не свраћаше. А она тек мало иза каната провири па се опет сакрије. Ристо и Јово били су најсретнији. Кад би они неђељом бахнули на Марина врата, Мара чисто постане некако још љепша. Око малих уста облијеће слатки осмјех те ти изгледа да је сав златан као златни прољетни зрак кад пане на румени цвијет... Оне лијепе, мудре очи ко да горе па те грију. Док је друге момке само кад и кад иза каната провиривала, Ристу и Јову гледала је баш онако ачик, играјући се жутом наранчом и пребацујући је из руке у руку. А кад би је они штогод и упитали она би мало оборила главу па онако полугласно одговарала би, док ни један други момак не чу из њезиних уста цигле ријечи. Ристо и Јово били су у Мостару од најљепших момака. Но Ристо имадијаше првјенство. Ристо је био љепши а уз то и окретан па је знао с ђевојкама разговарати, док Јово бијаше често пута збуњен и неспретан. Па и није чудо што је Мара радије гледала Ристу него ли Јову. Кад би јој штогод Ристо проговорио, она некако засвијетли очима па сва радосна. Лијепо видиш како јој под јечермом срце удара. Јово је осјетио то; тајно у души његовој почела се рана отварати. Он се према другу показивао силом весео и расположен а завидио му је. Он је, можда, већом силом љубио Мару него Ристо, ал ето, Ристо побјеђује, Ристо љепши, Ристо разговорнији па ђевојци прирастао за срце, баш за оно срце, које онако под уском јечермом бије...