Зора

Стр. 404

3 О Р А

Бр. XII.

Мукли жубор прође кроз свјетину, најближи нагнуше се да виде, док они, који су били далеко, узнемирени, подигоше грају. Двије жене донесоше врч воде, друга пак комадиће платна; младић неки понуди тикву пуну вина. Опраше лице рањенику, уставише му крв на челу, подигоше му главу. Зачуше се тада високи гласови, којима су тражили узроке догађаја. — Оскудијевало је стотину либара воска; само неколико комадића воска могло се видјети између дасака на дну товара. У тој узбуни духови се све то више успављиваху, огорчаваху и раздражаваху. Пошто је пак нашљедна старинска мржња врела и кипјела у њима против вароши Маскалика, која се налазила с ону страну ријечке обале, Јаков промуклијем гласом јетко и пакосно изусти: — Ма да восак није служио св. Гонселву ? То је била искра пожара. Црквени фанатизам пробуди се од једном у ономе народу, подивљаломе кроз толико година у слијепоме поштовању јединогасвога идола. Глас фанатичара разнесе се од уста до уста. Под трагичнијем црвенилом јутарње зоре, узбуњена свјетина изгледала је као хорда побуњенијех Цигана. Име светитељево грмјело је из уста свију њих као позив у рат. Разјарени бацали су проклества на противну страну ријеке, пријетећи рукама и шакама. За тијем сва она широка и моћна срџбом и свјетлошћу угријана лица, којима златни обручеви менђуша о ушима и дуга чупа косе низ чело даваху необични изглед дивљаштва, примакоше се рањеноме, постадоше благи и милостиви. Око болесника брижљиво и сажаљењем настојаху женскиње, да га поврате у живот; много љубазнијех руку промијенише му на ранама платнене облоге; водом попрскаше му лице, к блиједијем уснама примакоше тикву с вином, под главу му намјестише мекши јастук.

— Палуро, јадни Палуро, зашто не одговараш ? Он је лежао на узнак, са затворенијем очима, на пола отворенијем устима, тамном наусницом, лицем и брадом. У грчевима од болова видјело се да је био и лијеп и млад. Испод завоја на челу низ слијепе очи тецијаше, танка као конац, крв; из грла му неки мукли звиждук, испрекидан као одјек болесникова гргоћања. Око њега све више настојаху бригама, наваљиваху запитивањима и грозничавијем погледима. Кобила кад и кад климаше главом и хрзаше пут кућа. Атмосфера због олује, која је била близу, пријетила је цијеломе мјесту. Зачу се тада вриска женскиња према пољани, гласови матера, који се причињаху гласнији посред наглог мука свију осталијех гласова. Горостасна жена нека, коју је сало гушило, прође кроз свјетину и виком стиже к товару. Пошто је била тешка па се није могла попети, набаса на ноге сина свога, стаде умилно нарицати, плачући, болно јадикујућИ. Јецањем парала је срца присутнијех и на лицу јој се видјела толико голема и страшна туга, да је све језа спопала, те су од ужаснога њезинога лица главе окренули. — Захеју! Захеју! Срце моје! Радости моја . . . непрекидно је викала биједна удовица, љубећи ноге рањеноме и привлачећи га к себи пут земље. Рањеник макну собом, од љутога ббла закрену усти.ла, погледа очима горе, али, пошто су му биле влажне, одиста није могао видјети ништа. Крупне сузе из углова трепавица потекоше му низ образе и низ врат; кроз промукло грло зачу се узалудно натезање говора. Наоколо пак наваљиваху: — Говори, Палуро! Ко те је ранио? Говори! Говори! Запитивањима бјеснио је гњев, множиле су се јарости и срџбе, будила се потајна побуна освете, стара нашљедна мржња кипјела је у срцима свију.