Зора

51*

Бр. XII.

3 0 Р А

Стр. 405

— Говори! Ко те је ранио ? Кажи нам! Реци нам! Рањеник отвори још једном очи, а пошто му држаху стиснуте обје руке ваљда ради оног живог дотицаја топлине, пробудише му се за час дух и снага, очи му се расвијетлише, кроз веће и крвавије пјене устима поче неразумљиво, али жељно, муцати. Нијеси му још могао разумјети, што говори. У оној тишини чуло се тешко дисање свјетине; очи доље запламтјеше, јер сви духови очекиваху само једну ријеч. „ . . . Ма . . . Ма . . . Ма . . . зсаНсо ..." .—.МазеаНсо! МавсаНсо! врисну Јаков, који је стајао погнут, са наперенијем ухом, да докучи слабе ријечи онијех уста, што су умирала. Страшнијем жубором и грајом дочекан бијаше онај поклич. У народу с почетка примјетило се неко збуњено, бурно таласање и немир. Кашње пак, кад је неки виши глас, што је наткриљивао вреву и гунгулу ону, повикао: јуриш, —свјетина помамно се разбјеже и раштрка. Једна сама мисао покретала је оне људе, мисао, која је рекао бих у један мах синула у главама свију њих: наоружати се чиме па гађати и млатити. У својијем душама тражили су невоље, крваву судбину, при оној великој грозној свјетлости рујне зоре, у електрпчном задаху, који се испаравао из жељног поља. IV. И на пољану пред црквом сакупи се чета, наоружана косама, срповима, косјерима, сјекирама, брадвама, мотикама, пушкама. Сви из једног грла дераху се: — 0 свети Панталеоне! Ооп С6пао1о, устрављен буком и грајом, утекао бијаше у стб за олтаром. Неколико фанатичара, предвођених Јаковом, уљегоше у већу капелицу, раскинуше мједене решетке и стигоше у подземну пећину, гдје се находио кип светитељев. Три кандила, пуна уља од маслина, лијепо су горјелау ономе влажноме ваздуху

дубоке пештаре; за кристалом хришћански идол блистао је бијелом главом посред великога сунчанога круга; од богатијех дарова зидови се нијесу могли видјети. Кад се пак идол, ношен на раменима четворице горостаса — херкула —■ указа између стубова у притвору, те засја зрацима према зориној свјетлости, на лицима народа, који је чекао, видјела се страствена једва дочекана жеља, шум веселог вјетра прелети преко лица свију њих. И чета се упути, а огромна светитељева глава блистала је у висини, гледајући преда се из онијех очнијех шупљина. Преко неба сада, у сред једнако туробног жара, сваког часа пролијетаху свијетле пруге метеора; хрпе танкијех облачића одбијаху се од земног појаса, те лутаху, ишчезавајући полагано. Цијела радузинска околица изгледаше остраг као брдо пепела из којега избија ватра; напријед пак многобројна поља губијаху се у нејасноме свјетлуцању. Превелико крекетање жаба одјекивало је у оној пустињи. На путу према ријеци Палурин товар стаде, те не хтједе напријед ни корака. Био је празан, али на више мјеста по њему заостало је трагова крви. У оној тишини одједном породише се псовке, пуне гњева и срџбе. Јаков повиче: — Натоваримо свеца! И на даске наслонише кип, те на сву силу повукоше кобилу да гази. Ратна литија прелазаше тако преко међе. Уздуж редова сијеваху ковине; прегажењем вода се пљускањем свијетлила, а црвена струја пламтјела је између јабланова, далеко пут четверокутнијех кула. На маленом брјежуљку лежао је Маскалик, међу маслинама. Тамо — амо лајаху псетења, бијесно наваљујући одговарањем. По пријелазу, чета је напустила опћи пут, те је ступала напријед брзијем корацима управнијем путем, који је просијецао поља. Сребрни кип ношен је био по други пут на раменима; надвисивао је главе људи међу високијем житом, које је ми-