Зора

Бр. XII.

3 0 Р А

Стр. 411

литературе. Он односи величином и љепотом својих мисли и осјећаја побједу над свима својим нретходницима — будућност бијаше и онако његова. Лирика је главна црта Прешернова пјевања. У њој је исказао најплеменитије осјећаје свога срца. Заљубљен у кћер богатог љубљанског трговца Примца Јулију посвећује јој скоро све своје лирске пјесме, и ако се с њоме није ни познавао, а камо ли долазио у ближи одношај. Он је у њој гледао оно исто биће, какво је Петрарка гледао у својој Лаури. И без наде, да ће је икада моћи својом назвати, он је ипак идеално љуби, и ако зна, да се она љути на њега ради његових сонета, и ако зна, да она полази за другога. Лирика је његова силна и њежна, осјећаји искрени. И ако често пада у тугу и очај, ипак зна увијек одржати мирноћу душе. Нека блага ресигнанција проструји тада кроз његове елегијске стихове, али се у брзо сам ублажује, стишава. Он је пјесник несрећне љубави, пјесник светих осјећаја који не налазе одзива, пјесник опрјечности између идеала и живота. Проучавање народне поезије потакло га је, да као и остали романтици у њој потражи градива и да створи своје дивне баладе и романце. Тијем креће Прешерен, као и Пушкин, стазом реализма. На тој стази постаје он епик и својом је пјесмом Кгз^ ргг Зпугсг хтио макар колико да утиша гласове својих скептичних римско-клерикалних сународника, које су они подизали против његове њежне љубавне поезије. Осим тога прожета је његова поезија топлим патриотизмом и љубављу не само према своме словеначком народу, него и према цијеломе Словенству. Он се не заноси толико прошлошћу свога народа, јер му је земља увијек робовала и била поплављена туђином, него се више узда у будућност, у пробуђену свијест народну. Он улаже сву своју снагу, да користи само своме народу. Многоме ће, може бити, чудноватим изгледати, како да се Прешерен није дао

завести оном струјом Илиризма, која је његова сународника Враза са свијем одродила. Он је, до душе, почео из почетка називати себе „Илиром из Крањске", али се касније, са ојачавањем љубави према своме народу, са свијем отуђује од те мисли. Ни сва настојања Вразова, ни увјеравања Челаковскога, како би то по јужне Словене било од неизмјерне користи, кад би имали један књижеван језик, не могаху га скренути и одвратити од његова увјерења. Прешерен је волио све Словене, у души је сам био велик Словен, али је изнад свега љубио свој народ. Он га је познавао не само по пјесмама и обичајима, него је то познавање залазило дубоко у душу народну. Ради тога јеувијек заступао мишљење, да треба најприје отворити своме народу очи, довести га до познавања и поуздања сама у се, постићи најприје оно што је најпотребније, а онда се истом заносити идеалним сликама и маштањима. Прешерен је хтио најприје ваљане Словенце, па онда истом ваљане Словене. Он је брзо стекао увјерење, да је чисти народни језик једини мост, преко којега прелази култура и у најниже слојеве, па се за то свом душом одао његовању народног језика. За то и одговара онако отворено Вразу, кад га овај настоји да загрије илирском идејом: „Тенденција наших пјесама и осталог литерарног рада није ништа друго, него да култивирамо наш матерњи језик; имате ли ви какав други циљ, то ћете га тешко постићи. Здружење Словена у један књижеван језик остаће по свој прилици скромна жеља." 1 Мало је примјера, гдје је тако малена књига учинила тако велик преокрет. Мали зборник Прешернових пјесама учинио је заиста то у словеначкој литератури, рушећи све везе са старим и мистериозним, а пружајући у замјену нешто ново и здраво. Та је чињеница уједно и најбоља критика за самога пјесника. Иза њега нам,

1 Љ. стр. 729—730.