Зора

Стр. 396

3 0 Р А

Бр. XII.

чари оставили иеро у запећак па са уздигнутим огрлицама јуре по чаршији и тако се добродушно смеше баш као да нису српски критичари. Купују пуначке прасице, стискају их за стражње ноге а они тако некако пријатно гуричу, да те и нехотице подсећају на бадње вече. Песници стрпали лиру у торбу, ошишали се, и, као и остали смртни свет, побожно трљају дланове и певуше у себи: Роокдесшпо твоје Хрисше Бозке наш.... Уредници политичких листова претворили се у питоме јагањце. Начинили тако пријатну физиономију као да нису ни једног политичког чланка до данас написали. Приповедачи умили прсте од мастила па витлају писмоноше по улицама. Како је то пријатна ствар очекивати хонорар за божићни Фељтбн ! Чак и администрација за овај мах повукла облигатни свој Позив на ирешилату. Људи престају бити: књижевници, егзекутори и државни одветници. Данас су само људи. Љубав, топла, идилична љубав греје им срца. Сутра је Божић. Успомене из детињства и слике из божићних прича низају се: * Ено лала са сикиром под пазухом, ињем на брковима и кратком лулом у зубима, погурио се и тапка по снегу. Траг за замрзлим му опанцима води у шуму. По бадњак ће. Стари зељов, са кудравим репом и ушиљеним ушима, као у курјака, трчка за њиме. Иду и шкрипи снег. А радују се.... Обоје се радују.... * Запаљени градски Фењери блистају се кроз залеђено стакло. Избријани лакеји и прсате служавке са пуним котарицама деликатеса и

набуреним шпаговима шампањским боцама пробијају се кроз светину. Брзим трком пројури Фијакер, засветле Фењери, заврне негде, стане.... Затим зазврји електрично звонце, зачује се брзи бахат по степеницама... Дошао гост.... — Христос се роди! — Ваистину роди! Добро дошао!

Иначе осветљени градски хотели и каФане данас су мрачне. Нека тајанствена полутама. Све је празно. Тек у ћошку тамо згурио се по који нежења, дочитава последње брзојаве... Уздане, и излази... * Северац реже. Пољским путем бели се снег. Један недогледан бео покривач... Очи ти засењују.... Гдешто само стрше врхови и голо грање од дрвећа... Ил далеко тамо истегао се у вис замрзли ђерам на бунару... Ветар јаче духне а он се уз шкрипут залеђене душе или дигне или сагне... Све је мирно и бело... Тек по која врана што прне у зрак... Са ужареним образима, дугим рукавима шињела и веселим погледом испод набијене шајкаче, одмиче војник по непрегледном белилу. Не, не одмиче, он граби... Нема њему непогоде... У души му се стварају слике домаће идиле... Нана га грли, гледа га, опет га грли... — А гладан си синко? — Нисам нано! — Јеси, јеси, знам ја... Узми само... И онда опег га грли... А сузе радоснице блистају јој се у очима... Па мала сестрица! Па мали брата! Пиље у њега као мачићи... Извлаче му бајонет из корица .. Прстићима хватају за светлу пуцад... — А шта је ово ? — А ово?