Зора

50*

Бр. XII.

3 0 Р А

Стр. 397

А он ће само да се смеши... Само ће да се смеши... А са суседног прозора кроз мутно оканце вириће два велика, два крупна ока... А њему ће срце... Не зна ни сам како ће то онда срце, ал ето га лепо жмарци пролазе и сладак осмех титра се око усана * У добро наложеној пећи пуцкара ватра... Ћелија се загрејала силном топлотом... Отац Мирон нешто шушка... Спрема се за поседак после вечере... Испод постеље вире пуне боце добре салаксије... На столу су ораси, мед, јабуке... Ту су и тридесет и два листа за партију дурака... Све је у реду... Затим се загледа кроз прозор у голо дрвеће око манастира, у зелено жбуње јела, у манастирског шумара што погурен и пушком о рамену вуче зечину... Бројанице лако пуцкају зрно о зрно... Сети се родитељског некадањег дома... Тешки уздах и водњикав поглед упутише га својој собици, ћелијици... Манастирско ђаче прође ходником уз полугласно певање Розкдество пгвоје... Сумрак се поче да увлачи у собу а кандиоце јаче да светлуца... Неко закуца. — Ти си, намесниче? — Добро вече Бадње вече... * Малена ђачка собица... У полутами чују се само уздаси... Они сад код куће, па у топлој соби, па се под креветом џавељају са прасетом... А он ето... Сузе му навру на очи па плаче, на глас плаче... Па ће да се ваљају по слами... Па ће бити:

лио ил тако... И онда опет удри плачи и запомагај... Ето већ после подне а нико ништа... — Оха! чу се промукли глас пред прозором старог чича-Мије и зафрчаше мали загрејани коњичци... — Чича Мијо! цичи од радости, — чича Мијо! — Спремај се, — каже — па ћемо чим пре.... * * * Са натмуреног неба веје снег и засипа прозоре... На црквеном торњу споро се одмиче сказаљка... Увијене прилике са испруженом главом прте по снегу... Ошурени прасци висе о клину у трему... Вече се лагано спушта.... Сутра је Божић. Слама ће да зашушти и опет оном светитељском дражи; тамјан ће да -замирише; гурабије ће и опет бити онако јако замедљане, Рождество ће да се поје онако исто лепо као и пре и чесница ће да се листа на божићној трпези. Прекрсти се, брато! Прстима стој на божићну сламу! Не намигуј док РоЛдество појиш и пази да не утрне божићна свећа од твојих здравица! Вече се лагано спушта... Малени прозори мрзну се и ледено грање вијуга се по њима. Деца се шћућурила крај топле пећи и чекају Богу да закуца алком на врата, да бата унесе сламу, да пукне пушка под прозорима, да се ужеже свећа и да се зачују радосни гласи : — Христос се роди! — Ваистину роди! Јобан Лоотић