Зора

Стр. 428

3 0 Р А

Бр. XII.

— Тад запоја раздор браће једнокрвне, Што рад вјсрске мржње крвнички се клаше, Тад појаше дјева оне дане црне, Кад брата клетим душманином зваше. (Сан , стр. 38.) А те исте мисли и жеље, изражене с истим жаром, налазимо у стиховима трећега: А знадеш ли, роде мили, Гдје је твоЈа срећа, слава? Наша љубав, слога наша, То је твоја срећа права!

Нек се љубав, слога братска, Међ тровјерном браћом шири!

(Српству, стр. 103.) Пјевнух мало, хтједох нешто рећи, Да макнемо брже нашој срећи, Да познамо што нам бјеше скрито: Братско коло — наше коло вито!

(БреЉи својој, стр. 104.) Из ових наведених стихова избија, као што одмах у почетку рекосмо, једнакост осјећаја и предмета, који буде те осјећаје, а буде их, опет, код све тројице на једнак начин. А од свих предмета, који младим овим пјесницима највише звукова са лире измамише, најглавнији, а као младим, занесеним и непоквареним људима и најприроднији, јесте љубав према отаџбини и роду своме. Сваки од њих са заносом пјева оној груди земље, гдје је први пут сунце угледао; пјева слози свога рода, гледајући у њој једину наду за бољу будућност, јер с болом увиђа, да се у прошлости много, и ако можда бесвјесно, гријешило и да су те прадједовске, нехотичне грјешке „разбратиле једнокрвну браћу", створиле много горких часова читавом народу, који би, можда иначе, у ведрије небо гледао. Кад јоште споменемо да им је патријотска жица (барем у овој књизи) нај јача и да је највише пјесама испјевано у том правцу, лако ћемо разумјети смјер ове

збирке. Уз то одмах изјављујемо, да нас ове пјесме задовољавају, а то, по нашем схватању, доста значи. Ево шта мислимо: патријотска лирика разних народа, када је продукат средњих (или бољих) пјесничкихталената, слична је, па чак и једнака, а јамачно зато што је и појам о домовини,о грађанским дужностима код једнако васпитаних људи — сличан, односно једнак; т. ј. како год људи, у истој мјери васгштани, једнако осјећају љубав према својој домовини, тако исто и средњи пјесници о њој једнако пјевају, јер и први и потоњи сматрају то моралном дужношћу сваког грађанина, па с тога ови потоњи, у недостатку јачег талента а спутани узама Морала, не могу да напишу неколико стихова, у којима би се испољавала њихова индивидуалност. Праву индивидуалност у патријотској лирици могу да постигну велики и јаки пјеснички таленти, (рецимо: Иго или Јакшић,) који, давши таквим својим производима печат свога ја, стварају дјела, која нас не могу ни на кога другог потсјетити, него на самог њиховог творца, док нас међутим продукти средњих пјесника потсјећају једни на друге и то тако, да се често пута запитамо: није ли по сриједи плагијат. Али њега заиста нема и да се увјеримо довољно је да загледамо друге им радове, (на пр. љубавну лирику и др.) и одмах увиђамо да ту већ нијесу слични. Види се нека инвидуалност, коју у својој патријотској лирици нису показивали, нити су је могли као средњи таленти показати, из простог разлога што они сви имаду једнак појам о домовини, а по томе, већином и једнаке осјећаје према њој, као што прије споменусмо. Ми смо све ово навели, да, по нашем схватању, покажемо како је веома тешко писати лирске патријотске пјесме, а да се човјек не извргне опасности, да буде у њима обичан, без ичега свога, сличан својим осталим колегама, и то баш данас кад се Аполонови поклоници лаћају свих могућих средстава е би сачували (или истакли) своју индивидуалност. И ми хтје-