Зора

Бр. XII.

3 О Р А

Стр. 399

Не питај да л' ће звуке наших дана Ледени вјетри да разнесу шумом, Ко б'јели бехар са процвалих грана Ил' цв'јеће некад над нашијем хумом; Ил' ће да живе... Нити питај млада Роди л' се одјек твоме тихом гласу, И да л' га наше глухо доба сада В'јенцима својим ил' камењем засу —

Нег питај само јеси л' дала л'јека Тужном ми срцу које за те живи! Пјевај! Гле, лука још нам је далека, Море се губи сред даљина сиви'... Свечаним својим плаштом се огрни И загриј огњем ког ти небо шаље —• Пред нама стаза губи се и црни, Ал' смјело, Музо, полетимо даље !... Јобан пучић

Прва бадњак

цртица

п

— Свет. ^оровкћ

очело се смркавати. На огњишту се давно распалила ватра, па прашти и пуцкара, игра се и извија и освјетљује читаву кућицу. Из даљине почело да се разлијеже Розкдесшпо швоје па кроз сумрак некако чудновато трепери и губи се, да се затим споји са другим, с друге стране, док најпошље не одјекне читавим селом, те изгледа, да и небо и земља и куће и дрвећа и сви створови божји пјевају ову лијепу божићну пјесму... А око огњишта сјели стари Марко и његова Јока, па се загледали у ватру и обоје шуте. Иједно и друго некако су сјетни и замишљени, па се обојема кадикада отме тежак уздах из прсију. Пјесма, која им с поља допире до ушију као да им се не свиди много и мјесто да се занесу њоме па да и сами пропјевају, они отиру сузе и то потајно, кријући једно од другога... — А нама к'о да и није Божић, — најприје поче стари, тек да нешто каже. — Трећа је година како га ми не славимо... Еј пуста кућо моја!... Старица не одговори ништа. Њојзи није требало ни напомињати о

слави, кадЈе и она мислила као и он. И она се, гледајући у ватру, сјећала старих, сретних Божић& и уздисала за њима. Само што је она знала да то прикрије од старца, док се овај више није могао уздржати да не говори. Њему се чинило да ће му бити много лакше кад узговори, па макар и којешта говорио. И, кад је већ почео, он и настави свој говор тихо, једнолично као да сам са собом разговара. — А прије, — рече, — прије је мој Божић био бољи, него туђих хиљаду... Мој Станко, па мој Гојко били су уза ме к'о два моја крила... И кад ја понесем први бадњак, а њих двојица два друга, није ми се чинило друкчије, него к'о да летим... И лијепо сам чуо онда како ме божји анђели милују крилом по образу и к'о да ме љубе... И тада ти запјевам Роокдестт да сва кућа звони... Пјевају и Станко и Гојко уза ме, па ми се чини, да сам виши и од самога владике, кад оно у цркви пропјева са својим поповима... И све ми тада лијепо и све ми драго, па би свакога да пољубим и да се са свакијем мирбожим... И кад погледам у небо,