Зора

Стр. 402

3 0 Р А

Бр. ХП.

тра буктила ватра; свете слике и представе биле су у живијем бојама, а изгледале су јасније; цијела голема зграда од сјаја новог појава свјетлости сада је јаче и узвишеније допирала над кућама Радузана. Гомиле људи и жена врвиле су из улица на пијацу вијући и машући рукама. Празновјерни страх нагло је растао у душама и у срцима свију њих; у маштама глупе оне свјетине стварале су се хиљаде страшнијех слика казне Божје; тумачења, ватрена правдања, тужна заклињања, бесмислене приповијетке, молбе и вике слијевале су се у дубоку хуку, ромор и халабуку олује, која се приближавала. Већ од више дана крвава она црвенила, по заходу сунца, остајаху на небу, узнемириваху ноћну тишину, жалосно и тужно расвјетљаваху снове роднијех поља, узбуђиваху завијања паса. — Јакове! Јакове! — викаху пред црквом, машући рукама, грчевито савијени око једног стуба у притвору, многи од онијех, што су до тада само испод гласа говорили — Јакове! На главна врата изађе и приближи се онијем, што су га призивали, дуг, висок сувоњав човјек, који изгледаше као да болује од сичије; на врху главе ћелав; слијепе очи и шију покривале су дуге црвенкасте власи. Његове малене удубљене очи бијаху одушевљене жаром дубоке неке страсти, мало закренуте ка корјену носа, несталне боје. Због оскудице двају зубова с приједа у горњој вилици, уста његова, кад су се отварала при говорењу, мицањем шиљасте браде, на којој су биле расијане длаке, изгледале су као уста особите неке старе животиње. Остало његово тијело бијаше такођер веома лоша грађевна умјетност костију, које су хаљине слабо покривале; по рукама, иза шака, по мишицама отрага, на прсима, кожа је била обасута модријем некијем биљезима, урезима, направљенијем шиљком од игле ачивитастијем прахом у спомен посвећенијех светијех мјеста, добијенијех опроштаја, одријешенијех објета и завјета.

Тек што се фанатик приближи скупу људи и жена код стуба, немирни они људи обасуше га разноврснијем питањима: Дакле? Што је казао Боп С6пво1о? Хоће ли изнијети само сребрну руку? Није ли зар боље цио труп? Кад ће се повратити Ра11ига са свијећама? Је ли стотину либара воска? Само стотину либара? Када ће звона зазвонити? Дакле? Дакле? Граја око Јакова постаде све већа и већа; они из даљега примакоше се к цркви; са свију улица нагрну свијет на пољану и покри је сву. Јаков пак одговараше на питања, збораше нискијем гласом, као да откриваше страшне тајне, као да доносаше пророчанства из даљине. Он бијаше видио горе високо посред крви руку, која је пријетила, па црни вео, па мач и трубу .... — Приповиједи! Приповиједи! — наваљиваху остали, гледајући један другога у лице, необично радознали да чују чудновате ствари; док се, међутијем, прича од уста до уста брзо разносила кроз окупљену свјетину. II. Велико руменило зоре полако се уздизало према зениту и разастирало се да покрије сав свод небески. Изгледало је као када се пара при растапању метала таласа поврх кућнијех кровова; а у сјају што се спуштао од стране румене зоре жути и љубичасти зраци мијешаху се трепетом дугинијех боја. Свјетлија дуга пруга бјежаше према путу на јаз ријеке и причињаваше се да вода пламти између високијех и танковитијех јаблановијех стабала; па онда крај азијатског поља, гдје се старе сараценске куле нејасно уздизаху као каменита острва у магли. Упаљено испаравање покошеног сијена разносило се по ваздуху; кад и кад рекао бих да је задах усмрђенијех буба међу гранама. Јата ластавица у великом цвркутању и цијукању пролијећаху ваздухом, пребијајући се од жала ријеке до олука испод стрехе.