Зора

Стр. 8

3 0 Р А

Бр. I.

— Лаже те, чича Јордане, има оца! деру су они иза плота. — Чији си, _бре, казуј се!! прети му чича Јордан, нећу да те пустим, доклен ми се не кажеш. — Мила рабаџије сам! одговара му крадљивац, пусти ме, молим те. — Мила рабаџије!? Бре, зар већ толког сина има Миле!? — Лаже те, није, чичо! Миле рабаџија и нема сина, него девојке две! деру се они иза плота. — Лаже, лаже! проказује га један. Он је господин Милисава, Милисава Јовановића казначеја. — Господин Милисава! чуди се чича-Јордан. Бреее! Знам га, знам господин Милисава! Памтим га када јоште малецан беше! Беше и он... ама, овакав окаченик не беше! — Јесте, његов је, његов. Бога ми, чича-Јордане! потврђују они остали иза плота. — Еј, господин Милисаве, господин Милисаве! Што те орезили овај окаченик твој!! — Нисам бога ми, лажу те чичо, ја не говорим с њима, лажу те! дере се онај. — А чек', чек'! Сад кад знам; док га видим 'ћу му се поФалити с тебе, да му кажем каквога ђака има! — Немој, молим те, нећу никад више; само ме сад пусти! моли га кривац. — Јок, јок! Знам ве ја вас све убаво! „Леле и помагај!" док ви је невоља, а сутра опет ка' чворци на исту грану паднете! Сад ћу да викнем влас', да те причува, докле ја скокнем до твоју кућу, до татка ти! — Ајој, чичо, немој, немој молим те! — Немој да се трудиш! Ево њега самог! викну један па загребау страну, а сва остала дечурлија прснуше куд које далеко од плота и баште где се драма одигравала, па се ста-

доше дерати: Гиле Јовановић! Ево га Гиле Јовановић. — Леле! дере се онај на дрвету још већма кад опази ко иде оданде право поред баште. Јао, убиће ме, убиће ме, ако ме види овде! А чича-Јордану одједаред би нешто жао. — Ајде силази па бегај куд знаш, вели му чича-Јордан, а ја ћу се ево уклонити! — Не смем никуд одавде; незнаш ти мог оца какав је! — Зар ти је оно татко? упита га чича-Јордан. — Јесте, он је... а јао! — Еј несрећниче! Па он ће да те убије, ако те види ту! вели чичаЈордан. — Јао, оће, како да неће! Убиће ме! Убити! Не знаш га какав је крвник; он не гледа куд удара него што доФати. Јаооо! — Јесте, потврђују остала деца смејући се, бије га кад скриви, па све као вола у купусу. — Јао, јесте, јесте! дере се онај. — Па шта ће да радиш несрећниче? Не смеш на сокак, јел'? — Гиле Јовановићу! деру се дечурлија да чује мимопролазећи. — Не смем никуд! — Па да те скутам, несретниче? пита га чича-Јордан. Да те сакријем док не прође беда, а, дете ? — Боље ти да ме бијеш него он; он не гледа куд бије. — Нећу да те бијем, не бој се де! — Ако, ако, боље ти него он, вели Гиле и почиње да се силази. Видио сам ја, ти не умеш да бијеш. Кад бијеш, а дете се смеје. — Море нећу да те бијем! Џаба ти и бијење, кол'ки стра' изедо. Кад је таква работа, прође ме и љутина!... Како да те бијем... Бог те је убио кад имаш татка таква! вели чича-Јордан и скида малога и пушта