Зора

3 0 Р А

Стр. 7

сливу одавде. Утекосте, ама један ће бар да ми плати кад-тад! Да ми плати ем убаво, ем за све! И доиста, на велико задовољство своје опазе дечурлија једнога свога друга и саучесника, где се од страха и невештине уплео у гране, па не може никуд, него само кука и јауче. — А гле, Гила! Пази Гила! Хахаха. Пази га како се сплео ! продера се један показујући на Гила који је преплашен скакутао као веверица с гране на грану и дерао се. — Јао што ће да добије батина! повика други. — Одераће га ка' вола у купусу! повикаше још неколицина смејући се другу у невољи. — Јао нећу никад више, чича-ЈорДане, пусти ме. Молим те, нећу никад! Само ме сад пусти! Моли га Гиле. — А нећеш, дете! Нећеш! Тако си сваки збори, кад види да су тесна посла! Ама неће више чича-Јордан да буде луд. — Нећу Бога ми више! моли га Гиле. — Нећеш, дете! Не можеш, па нећеш! Несам јучерањи бачованџија и пудар те да не знам. Тако викаше и господин Лаза поштар кад беше у ваше године. „Нећу нећу, никад више"', у три пута га пушта, превари ме рђа три пут. Ама долијао је и он. Поче са сливе а сврши са аманети — ене га у Пожаревцу где учи тишлерај саг под старос! — Молим те, чича, само сад ме пусти! Нећу, Бога ми! моли му се Гиле. — До данас је било, ама од данас нема веће. Несу ово дуње! вели чича-Јордан па обилази издалеке око дрвета на коме се ушепртљио мали крадљивац новајлија! Несу ово дуње, знам ти муку. Хехе! А да су дуње

или крушке ласно би ви било; ја би бегао од вас, а ви од мене јок! И доиста, да су то биле крушке или дуње, кривац би лако; он би се одбранио као и многи други отворив јаку паљбу одозго на непријатеља којим је доминирао, — али како су то меке шљиве биле, положај му је био врло критичан. — А, шта ћеш сад, несретниче?! пита га чича Јордан видећи га где баш нема куд. Хехе, дете, шта сад мислиш?! — Оћу да скочим главачки на земљу; да се не дигнем жив, теби за инат, рече одлучно мали злочинац кроз плач и стаде на једну тању грану која се сави и тек што не пуче под теретом злочинства. — Ух, ух, викну преплашено чичаЈордан и покри шаком очи, само да не гледа страхоту. Лудо младо, што ће да погине за ништо. Ех, мајка ти стара! Па стани на ону другу грану, поцврста је, оће те одржи убаво. — Нећу, дере се дете, оћу да погинем за две паре туђих шљива, а теби грех на душу! За туђе шљиве, нису ни твоје. — Ух, ух, леле! Несретна деца што праве! За пару он главу а ја си душу да изгубим!! јада се чичаЈордан и подупире мотком грану. Силази доле, врат да скршиш а џаба ти сливе! — Јес', па да ме после бијеш! Нећу, плаче дете. Оћу да скочим на оно шиљасто дрво, на прошће... Па да ти направим посла! ■— Ех, несретно дете, несретна памет Да направи посла и мени и старејима! хуче чича-Јордан. А чији си ти, а, бре?! Татко кој ти беше? — Ја немам оца!... — Ех, црно удовачко дете, ... без татка... За то си такво! —