Зора

Стр. 6

3 0 Р А

Бр. I.

гима као човек који је добро испекао свој занат, па га је сваки радо звао. У пролеће би га богатији звали, да окопа башту, да ореже воћке, опкопа лозу. И он би све то посвршавао на потпуно задовољство, — задовољни би били и они и он, а чичаЈордану није баш бог зна колико ни требало, јер сем унучета Дила није никога другог од рода имао, за то је унуче живео. А ни самоме Дилу није Бог зна шта требало; лети воћа а зими печених бундева и Диле није ништа више ни изволевао. Лети би се чича-Јордан наимао да чува крајие баште газдама чије су куће биле у чаршији. Ту је чичаЈордан пударисао и баштованисао. А био је поуздан и поштен а поглавито погодан јер није имао ни на близу ни на далеко рода — на пример, каквих сестричина или синовица, од чега се газде и газдарице обично прибојавају — као што то многи пудари деси се да имају; и за то су с њим задовољни били и старији и млађи, и родитељи и деца, нарочито дечурлија. И да се чичаЈордан плебисцитом бирао за пудара, сви би дечурлијски гласови пали на-н., а да је захтевао уверење о владању од њих, дали би му га као врата велико. А и јесте био славан баштован у пролеће и још славнији пудар у лето и јесен. Кад стигне јесен, она штедра и благословена и обилна јесен са дарима својим, са јабукама и крушкама, бресквама и шљивама, грожђем и дгуњама, — како дражесно изгледају онда баште онима што вире с поља кроз плот! Рај, прави рај са читавим редовима забрањена разноврсна плода. Плаве се шљиве на савијеним тешким бременом гранама, румене се и жуте крушке, сјају јабуке, и плави се пепељасто грожђе испод пожутелог већ лишћа, а по-

ворка дечурлије блене с оне друге стране плота, са сокака, и кокетује, а вода им пљушти на уста. И ко је тај ко се у раноме детињству није саблазнио једним таквим призором, и није заборавио пету заповед божију која вели „не кради!" а запамтио и сетио се оне пословице људске: „да је крадено грожђе најслађе", — па му дошла жеља, да се успуже преко плота у туђу башту!? То је знао и чича-Јордан и ако није био писмен и читао то, и тада је аргусовим очима мотрио на поверено му чувању имање. Али шта су помогле његове аргусове очи, кад је чича-Јордан био право, што рек'о народ, адамско колено. — А бре, деца, бре, чворци ниједни! раздера се тако једнога дана и полете с ужасном једном мотком на мале лопове који су се црнели кроз шљивово грање. Чек' да видимо, ћопеци, је ли је ово алајбегова слама или пусто масло?! — Ј1еле! Јао, јао! Заграјаше са шљива дечурлија која се у ово доба најмање надала чича-Јордану. А највећма се дерао мали Гиле, коме је ово први пут у животу било, да се кренуо тако корпоративно у крађу. Од страшне мотке чича-Јорданове, која је двапут дужа била од носиоца јој, све је страх и трепет још из далека ухватио; једно по једно стаде падати и бегати и скакати као без душе преко плота, док је чича-Јордан до пола баште стигао. — Ахааа! Тој' ли учите у чкољу, тој ли ве је учитељ научио?! дере се чича-Јордан и све ближе и ближе долази. — А што ниси пон'о већу мотку чича-Јордане? Смеју му се деца склоњена и безбедна иза плота. — Ако, ако, подсмевајте ми се, несрећници! Сад ми утекосте, ама да запишете кад још једаред поједете